УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

понедељак, 31. октобар 2011.

66. број књ. часописа „Свитак“


Знак препознавања. Плаћени оглас. Тј. испомоћ




Изашао је нови, 66. број књ. часописа „Свитак“ (главни уредник - Милијан Деспотовић), посвећен Слободанки Луковић, из Крагујевца, угледној чланици Удружења књижевника Србије. Поред њене поезије и прозе, „Свитак“ објављује и критичке текстове о њеном сстваралаштву које су исписали: Срба Игњатовић, Александра Милчић, Милијан Деспотовић, Доротеа Пантелић, Тања Пајић, Дејан Богојевић, Татјана Осречки, Милан Николић, Владимир Јагличић, Стеван Вукајловић, Божидар Ђуровић, Звездана Кнежевић и Зоран Аврамовић. Објављне је и интервју Ненада Милошевића са Слободанком  Луковић, под насловом "Чен тела васељене". На насловној страни је и ликовни портрет књижевнице, који је урадио београдски сликар Јеротије (Драган Јеротијевић). Овај број доноси и беседу Владимира Јагличића, прошлогодишњег лауреата књижевне награде „Хаџи Драган“ ,  коју је примио у Пожеги, за циклус до пет песама. Ту је и образложење Зорана Јеремића, члана УКС, о књизи Милунике Митровић , потпредседнице Књижевне заједнице УКС за Златиборски округ, која је прошлогодишњи добитник награде „Хаџи Драган“ за најуспешнију књигу члана ове Књижевне заједнице.

уторак, 04. октобар 2011.

Велика испраћуша, нови роман Александра Лукића


(одломак из најновијег Лукићевог романа)


Александар Лукић, аутор
............У ду­гим но­ћи­ма док пи­ше Књи­гу без бу­дућ­но­сти, бу­ди се из ко­шма­ра, у ко­ји­ма чу­до­ви­шта бра­зда­ју и пре­о­ра­ва­ју по­лу­о­стр­во, ле­ши­не пти­ца ва­де­ћи из зе­мље и гро­бо­ва, је­ду­ћи их као на го­зби. До ње­га до­пи­ру ва­пи­ју­ћи гла­со­ви, ко­ји опо­ми­њу да се чу­ва на­ро­да што глас о ти­ран­ству под­у­пи­ру и ши­ре. При­ви­ђа­ју му се гро­бља без бе­ле­га и игра­ли­шта исто­ри­је, где је крв за­пе­ча­ти­ла исти­ну. Ме­ђу њи­ма су аве­ти, слу­ти, мно­го остр­вље­них и не­сми­ре­них ду­ша, са на­о­штре­ним се­ки­ра­ма и но­же­ви­ма. Сва­ка на­пе­та са­ња да по­ста­не гла­во­се­ча. Ка­ко их пре­по­зна­ти ка­да их има на пре­тек, као у мо­ру пе­ска? Оку­па­не у мо­ру ази­јат­ском и мо­ру европ­ском, вр­ве у мра­ку по­тре­сног вре­ме­на, то­ну на дно, ис­под зна­них и не­зна­них гро­бо­ва по­лу­о­стр­ва. Ко је од њих наш брат, наш отац? На­то­ва­рен ке­са­ма са пле­ном, опљач­ка­ним џа­ко­ви­ма и пе­ском, тру­лим ли­шћем и опа­ким вре­ме­ном, веч­ни слу­га вла­сти­тог гу­бит­ни­штва. Да се од­бра­ни од је­зи­вих сли­ка, Ма­е­стро им до­ви­ку­је, за­го­нет­не фор­му­ле, као бал­кан­ска про­ро­чи­ца ба­ја­ли­це бо­ле­сни­ци­ма:
– Ди­ви­те се, за­не­ма­ри­те крв и пљач­ку, ве­чи­ти рат­ни­ци и пљач­ка­ши. Ло­ви­те ри­бу по пли­ћа­ци­ма и ду­би­на­ма мор­ским, и ду­би­на­ма вре­ме­на. Се­ли­те се с јед­ног кра­ја зе­мље на дру­ги, с јед­ног кра­ја гра­да на дру­ги, так­си­јем или трам­ва­јем, или на ко­ли­ма са ар­ње­ви­ма, као чер­га­ри. Исти­на ће са­ма, по зеј­ти­ну, до­кли­зи­ти пред ваш Је­ру­са­лим!
Пи­сац Књи­ге без бу­дућ­но­сти уснио je Све­ца или Ан­ђе­ла са фе­ње­ром у ру­ци, са очи­ма пу­ним су­за. Он му је те­лом лак­ши од врап­ца го­во­рио у сну: За­пам­ти то што ћеш ви­де­ти. За Дра­му у ко­јој жи­виш, ре­чи и сли­ке мо­гу би­ти је­ван­ђе­ље! Чим се про­бу­диш, за­пи­ши их!


Ма­е­стро пи­ше Књи­гу без бу­дућ­но­сти, са­ња­ју­ћи сан о све­о­бу­хват­ној хро­ни­ци, ко­ју ина­че и по­зва­ни­ји пре ње­го­вог ро­ђе­ња са­ња­ху, ре­ци­мо, отац и ћер­ка, од ко­јих оста­ше са­мо се­ни. Те бив­ше се­ни уоча­ва­ле су ле­то­пи­се слич­них гра­до­ва, се­ла и гро­ба­ља. Под слут­њом да ће се за­тр­ти у тре­ћој ге­не­ра­ци­ји ци­ви­ли­зо­ва­не по­ро­ди­це, а у дру­гој шко­ло­ва­них љу­ди.
Ко не ве­ру­је, не­ка пре­ли­ста По­све­ту књи­ге, чи­је пр­во из­да­ње, Ма­е­стро по­се­ду­је у ве­ли­кој по­ро­дич­ној би­бли­о­те­ци: Кро­ни­ка па­ла­нач­ког гро­бља.

За­што гро­бо­ви ни­су по­но­сни зна­ци? за­што наш свет бр­зо про­па­да и ис­тре­бљу­је се? за­што шко­ло­ва­ни и да­ро­ви­ти де­ге­не­ри­шу или из­у­ми­ру у дру­гој и тре­ћој ге­не­ра­ци­ји? за­што се од по­ро­дич­ног има­ња не са­чу­ва бар при­сто­јан оста­так, име­на и ча­сти ра­ди? за­што се здра­вља та­ко бр­зо пот­ко­па­ва­ју? за­што ро­ди­те­љи не жр­тву­ју сво­је стра­сти, су­је­те и се­бич­но­сти, ме­сто да жр­тву­ју сво­ју де­цу? за­што учи­те­љи не за­па­жа­ју у ро­ди­тељ­ској ку­ћи не­за­па­же­ну спо­соб­ну де­цу? за­што шко­ле не раз­ли­ку­ју кад је у де­те­ту дар из ин­те­лек­ту­ал­ног, а кад из мо­рал­ног из­во­ра? за­што су­гра­ђа­ни не при­хва­та­ју си­ро­ма­шну спо­соб­ну де­цу, или си­ро­чад без ма­те­ра… за­што је све то го­ла исти­на, а не ша­ре­на ла­жа?


..........

Корице најновије Лукићеве књиге

____________________________________

CIP – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд

821.163.41-31

ЛУКИЋ, Александар, 1957–
Велика испраћуша : у спомен маестру пер Пјетру / Александар Лукић - Београд : Мобаров институт : Заветине, 2011 (Пожаревац : Ситограф РМ). - 222 стр. ; 21 cm. - (Библиотека Бездана уметност ; коло 1, књ. 2)

Тираж 500. - Белешка о писцу: стр. 221-222.

ISBN 978-86-82255-11-6

COBISS.SR-ID 186113292

Александар Лукић
ВЕЛИКА ИСПРАЋУША
У спомен маестру пер Пјетру

Библиотека БЕЗДАНА УМЕТНОСТ
Коло I, Књига 2

Издавач
ЗАВЕТИНЕ, Београд, ул. Сердар Јанка Вукотића 1

Редактор и главни уредник
Мирослав Лукић

Одговорни уредник
Димитрије Лукић

Прво штампано издање, септембар 2011.
Тираж: 500 примерака

Припрема за штампу
„Поповић и синови“, Пожаревац
Штампа
„Ситограф РМ“, Змај Јовина 71, Пожаревац

Цена ове књиге  1.000,00 динара. Може се набавити  директно од издавача телефоном +381653006950  (Post net uputnica). Поручиоци изван Србије плаћају и поштански трошак. Новац шаљу преко Western Union-а на адресу: Мирослав Лукић, 180 309 Београд, Раковица, улица Сердар Јанка Вукотића 1/13. Видети детаљније: Књижара писаца

недеља, 02. октобар 2011.

Stihovi iz SVESKE SAHARA AMAZON / Bela Tukadruz


МАРИЈА МАГДАЛЕНА

Испитај ме, Јахве, искушај ме, истражи ми бубреге и срце
Зашто је, жено, твоје срце скривено од мог погледа? Не приступаш ли
ми само устима и само устима ме частиш, а срце ти је далеко од мене?
(Није ли се Бог преварио створивши жену човеку као помоћ?)
Онај ко је бубреге створио, може кроз њих упознати савест човека.
((Имао сам тврдокорно срце, уверава ме бол бубрега. Гледао сам на
очи, а Бог је гледао шта је у срцу.)
Бога не можемо преварити, као што можемо себе. Бог ми потпаљује
срце и бубреге огњем Духа Светог. Бог болом неизрецивим чисти мој
леви бубрег од камења и талога разорног.
Бог нам нуди стари нови савез, овај огањ
у бубрегу је огањ неизмерне љубави.
Бог не ради на уништењу својих заштитника, већ му је и при самој
помисли на то Дух узнемирен.
Бог ми је дао ново срце, нови дух удахну у мене. Он вади из тела све
камено и даје нам срце од меса. Он нас чисти од нечистих наслага и
тек ће нас очистити од свих наших кумира!


Natalijino "Američko drvo"; M išljsnovac, 2011. Snimak Ivan Lukić

MARY MAGDALENE

Test me, Yahweh, try me, explore my kidneys and heart
Why, woman, is your heart hidden from my eyes? Do you approach me
with your mouth and treat me with your mouth alone, but your heart is far from me?
(Hasn’t God made a mistake creating the woman to help the man?)
The one who created kidneys, can see man’s conscience through them.
((My heart was hard, the pain in my kidneys assures me. I was looking through my eyes, and God was looking at what was in the heart.)
We cannot fool God like we can fool ourselves. God is lighting my heart and kidneys with the fire of the Holy Spirit. With pain unspeakable God is purifying my left kidney from stones and devastating debris.
God is offering us the old new alliance, this fire in the kidney is the fire of immeasurable love.
God does not work on the destruction of his protectors, at the very thought of it his Spirit is distraught.
God gave me a new heart, breathed a new spirit into me. He takes everything that is stone hard out of our bodies and gives us a heart of flesh. He purifies us from impure deposits and is yet to purify us from all our idols!


среда, 07. септембар 2011.

М А С К А И Г Р Е Х / Радојко Лако Веселиновић



Повртар Белатукадруз; пролеће 2011. Мишљеновац,
Звижд. (Снимак Иван Лукић)
Док смо се гледали ћутке нисам осећао ништа баш као и она. Њена незаинтересованост била је разумљива али никако нисам успевао да дефинишем своја осећања или још боље вакуум у глави. Толику празнину без јасног повода. Празнину која се могла поредити са бескрајем космоса.
Сви моји одласци у неиспитане делове психе и тражења одговора на вековна питања, одувек прекривена застором мистерије, завршавали су се страхом од кога сам се бранио силовитим изливом плача.
Сада сам био нем пред празним погледом са толико тајни да је и сазнавање света имало мању тежину. Заправо, био сам суочен са нестанком, а ове очи, чију боју нисам био у стању да одредим, нису дозвољавале да кроз њих украдем бар делић истине. Oдавале су потпуну одсутност и ледену хладноћу. Ни дрхтај мишића, ни трептај ока, као да капци не постоје. Природно, није их било. Само беоњаче испреплетане капиларима, толико ситним да се стицао утисак како зенице не постоје

уторак, 02. август 2011.

TREĆE OKO, br 558

Bane Milošević, Šarganska pruga
Dolaze mega zemljotresi?!


Piše Slavoljub MarkovićVerovatno je mali broj ljudi ozbiljno shvatio upozorenje koje je početkom ove godine, gostujući u popularnoj američkoj televizijskoj emisiji "Dobro jutro Amerika", izgovorio jedan on najpoznatijih fizičara današnjice prof. dr Mičio Kaku, autor bestselera "Fizika nemogućeg". On je, naime, upozorio da uskoro predstoji strahoviti zemljotres, a kao jednu od mogućih lokacija gde će se ta katastrofa odigrati naveo je - Japan.
Na žalost, ono što se tamo zatim zaista dogodilo moglo bi, ako je verovati osećaju japansko-američkog naučnika, poznatog kao jednog od osnivača teorije polja struna (grane teorije struna koja nastoji da ujedini čitavu fiziku i pruži jedinstveno objašnjenje za sve čestice i fundamenentalne sile svemira) da predstavlja tek opomenu za dolazeće megapotrese!?
- Čak u našem životnom veku, jedan od sledećih gradova mogao bi da bude potpuno uništen - Los Anđeles, San Francisko, Meksiko Sity, Teheran ili Tokio.
Zanimljivo je da je Kaku posebno upozorio na promene u strukturi same ljudske civilizacije, naglašavajući kako visoko samopouzdanje stvara previsoke rizike:
- Tamo gde su nekada bila ribarska sela, sada su "izgrađeni" megagradovi. To, zapravo, prkosi logici stvari, a priroda ima sklonost da sve podređuje upravo svojoj logici. Zar čovek može tome da prkosi?! Uzmimo potres u Čileu. On je bio tako snažan, došao je na Rihterovoj skali do 8,8 stepeni, da je ceo svet posrnuo. Zemlja se pomakla za osam centimetara i dan ne traje 24 časa, jer se skratio za još jednu milisekundu.
Najveću promenu brzine okretanja Zemlje izazvao je, inače, zemljotres na Sumatri 2004. godine, koji je skratio dan za 6,9 mikrosekundi,...



Videti više : http://www.treceoko.novosti.rs/code/navigate.php?Id=182&editionId=79&articleId=395
Bane, isto

уторак, 21. јун 2011.

ИНТЕЛЕКТУАЛЦИ - препоручен текст Маринка Арсића Ивкова


М. А. Ивков

....То најбоље показује раздобље комунистичке владавине у Југославији и Србији.
Комунисти су још за време грађанског рата вршили ликвидације грађанских интелектуалаца, видећи у њима своје најогорченије непријатеље, способне да разобличе њихову идеологију и политичку праксу. Те ликвидације постале су масовне и систематске одмах након тзв. ослобођења, тако да је Србија остала без интелигенције. Један њен део је побијен, или је завршио у тамницама, лишен грађанских права и тзв. српске националне части, што је значило одузимање имовине и онемогућавање учешћа у јавном животу. Велик део је емигрирао и више се никад није вратио у опустошену отаџбину. А они који су избегли санкције, добровољно су се уклонили „с очију“ новој власти, не желећи да се стави у њену службу, срећни што су избегли оно најгоре.
Као и све раније власти, и комунисти су добро знали да, противно својем јавном декларисању, без интелектуалаца и образованих људи нема управљања државом и да необразовани не могу заменити побијене, прогнане или ућуткане интелектуалце. Да ће државом владати радници и нешколовани пролетери, била је само прича за народ. Комунистички режим је „испод жита“ све чинио да у своје редове увуче бар део грађанских интелектуалаца и да их преобрати у заговорнике Марксове и Лењинове идеологије, односно у пропагаторе комунистичке диктатуре. „Конвертити“ су, заузврат, од режима добијали различите привилегије – почев од „тачкица“ за храну, огрев, одећу, па до добрих хонорара, радних места и станова, функционерских положаја, високих признања и слично.
Судбину „конвертита“ можда најбоље показује пример књижевника и угледног интелектуалца, потоњег нобеловца, Иве Андрића. За разлику од левичара Крлеже, Андрић је био грађански оријентисан интелектуалац, антикомуниста и високи чиновник Краљевине Југославије. 1942. године упутио је писмо Дражи Михаиловићу, у којем од њега тражи да се оштрије обрачуна с комунистима. Само две године касније, будућег нобеловца срећемо како по читавој Југославији агитује за комунистички режим и убеђује народ у „исправност Титовог и Стаљиновог пута“. Заузврат, Андрић је постао председник Савеза књижевника Југославије, одликован је Орденом заслуга за народ и уживао је све привилегије које су имали високи режимски функционери. Још увек је непознато да ли је на Андрића вршен притисак да „окрене ћурак наопако“, или је он сам проценио да је пробитачније бити на страни победника, што је јавно признао његов колега по перу Вељко Петровић.
„Преузимање“ грађанских интелектуалаца ипак је било само нужно зло. Режим вероватно никад није до краја поверовао у лојалност „конвертита“ и помало је, нажалост без разлога, зазирао од њих. Због тога је изградио стратегију стварања сопствених интелектуалаца, које је школовао и обликовао од малих ногу. Та стратегија показала се као далековида и веома делотворна. Тако се већ крајем педесетих и почетком шездесетих година на јавној сцени појављују млади, школовани интелектуалци (Милан Вукос, Првослав Ралић, Брана Милошевић, да поменем само неке), који на стручном, а не само на идеолошком плану, могу равноправно да се носе и са најсложенијим теоријским проблемима социологије, филозофије, уметности.

       Видети више : http://novaaltera.blogspot.com/2011/05/marinko-arsic-ivkov-intelektualci.html

субота, 11. јун 2011.

Kako to sve mogu isti ljudi!? / Predrag Čudić


Песник Александар Лукић, одговорни уредник
БРАНИЧЕВА и директор пожаревачког Центра
за културу, у Шпанији током лета 2010 са члановима
фолклорне групе из Пожаревца. - На слици: са члановима
фолклорног фестивала из других земаља

Kako to sve mogu isti ljudi!? Pre desetak godina taj isti princ pesnika i predsednik Udruženja književnika Srbije (Za dva mandata primio je u Udruženje sve pismene izbeglice te je tako zauvek ovenčan slavom srpske književne majke!) misli da se getsimanski vrt zove gestimanski (Govor prenele Književne novine i Politika sa istom greškom.), tako piše i čita gestimanski. Šta je to lapsus lingve ili kardinalno neznanje? To je skandalozno neznanje za jednog pisca, pogotovo pobožnog! Na hiljadama stranica lepe i druge književnosti pisci se dotiču tog simbola izdaje zvanog Getsimanija! Ali naš M. B. to nije čitao – pozdravlja goste na Međunarodnom oktobarskom susretu pisaca i greši, kardinalno greši. Kasnije u svom humorističkom stilu pokušava da se “vadi” kao “tako narod govori”.
Prelistavajući kulturne stranice naših dnevnih novina pitao sam se: da li je moguće u bilo kojoj oblasti života napraviti nekakav elementarni red kad tog reda nema u kulturi? Kako je moguće uzimati ozbiljno parakulturne pojave kakvih su nam pune novine. Koje su to književne sudije koje su sve nas, nevine, osudile da čitavu deceniju čitamo nacionalistič ki šund, da dučićoide proglašavamo nezaobilaznim pesnicima, da pervertirane komunističke komesare gledamo kao borce za veru i krst časni. Koje su to zle prilike, koje to pomračenje svesti diktira ovoj kulturi da najniže karijerističke pobude proglašava nacionalnom žrtvom? Kako to sve mogu isti ljudi!? Populizam? Da li je populizam kad glavni urednik Nolita postane pesnik sa osnovnom školom – Orfej među šljivama? Da li je populizam kad isti taj urednik čuvenu biblioteku Metamorfoze preobrazi u Preobraž enje? Da li je populizam više od četristo književnih nagrada? Da li je populizam stotine i stotine kulturnih manifestacija po našoj sirotoj provinciji gde uvek isti ljudi muzu te uboge opštinske fondove kulture na istu foru: Imamo dobitnika te i te nagrade, on je slobodan samo ove nedelje… Da li je populizam kad jedan redovni profesor drži desetine i desetine tezgi širom zemlje pišući prozu, poeziju, kritike dnevne i celodnevne, eseje polugodišnje i godišnje, studije, sastavljajući najrazličitije antologije i zbornike: od ribolovnih do rokerskih? Da li je populizam kad za jednu književnu nagradu Bazarovo žensko pero konkuriše više od sedamdeset pisaca i to slabijeg pola.
Kako to sve mogu isti ljudi!? I onda kažu: niko ništa ne čita, pogotovo ne čita poeziju! Pa ko da je čita kad je naša savremena poezija – velika pometnja kriterijuma? Za našu savremenu poeziju je Vavilonska kula dečiji zamak u pesku. Pisati angažovanu poeziju o Titu i Revoluciji bilo je sveto pravilo uspeha – ulaznica za visoko pesničko društvo. Danas je to poezija bogotražitelna! Pisati aktuelnu poeziju o svakodnevnom životu, odapeti bilo kakvu socijalnu strunu bilo je u socijalizmu proglašavano reportažom ispod nivoa poezije. U razvijenom socijalizmu kakvom teži naše društvo socijalna književnost biće nemoguća, jer će naše društvo rešiti sve socijalne probleme, govorili su izumitelji socijalističkog estetizma. Poezija koja zaslužuje pažnju kulturne javnosti mora biti očišćena od životnih tegoba, mora biti sterilna kao dobra apoteka.
     Videti više: 
http://www.hereticus.org/arhiva/2003-1/kako-to-sve-mogu-isti-ljudi.html


https://sites.google.com/site/zavetineagregat/home

четвртак, 09. јун 2011.

НАГРАЂЕНЕ ПЕСМЕ на књижевном конкурсу "Шумадијских метафора" (2011)


Огњен Петровић


НЕПОТРЕБНЕ КОМПЛИКАЦИЈЕ


Фани је остала без Александра,
Ана и Хенри
опет дочекују госте,
Луиз убија Телму
не марећи за сиже
и сасвим могуће биоскопске дебакле.

Измождени радници
падају крај производних трака,
комади транжираних полутки
на путу ка хладњачи,
мексички најамници ујахују
у успавани градић,
мамузама боду сапи
свеже оседланих жена.

Улицом, пред сумрак,
патролирају поворке са маскама К. К. клана:
легитимишу сваког ко је спреман
да одигра животну ролу.
На дванаестом спрату Waldorf  Astoria-е
форсирајући жанр –
Фани наручује боцу Crystal-а, затим
у неглижеу скаче са терасе
јер се разочарала кишном панорамом Тулсе.

Луиз купује једну карту и губи се
у непознатом правцу,
Хенри пребија Ану и бива осуђен
на 200 сати
хуманитарног рада,
нико не може да каже шта се догодило
са Александром.

Мексички најамници спаљују saloon,
костимирана поворка се разилази,
улазим у хладњачу
као Н. Армстронг на месец,

спреман за црне рупе,
спреман за примичућу комету,

пред мојим лицем ружичасте
транжиране полутке,
и очи,
очи,
свака је имала очи.










Весна Кораћ


НОМАДИ



Хоћемо ли као морски цигани
завршити на плитким кабанзима
Повести своје породице са копна
напустити презадужене једнособне домове
Оставити откључане браве
да пленећи имовину не развале врата
На двадесет метара дубине ловићемо рибу
развлачити мреже учити се харпуну носити улов на пијаце
Излазак на копно неће бити шала
набавити гориво
обновити залихе воде и хране
обезбeдити се ледом
Све осећајући мучнину ходајући тлом
након дугих недеља љуљања на мору
Моја домовина биће широко пространство
олује муње и гусари
Без базе коју би назвали својом
дубоко усидрени под небо
широки хоризонт
плутаће очеви мајке и уснуле очи детиње  на месечини
Спасити достојанство и милокрвност потомству
занемарити тетиве и атрофиране удове
Сводљиве мисије остварити
краткорочне планове и тихе дане
Крпљење мотора врћење курблунга
испумпавање нагризајућих морских соли
Конац игле за мрежу
нешто крововских церада и моторне масти
у трампи за улов
Металним алкама звонићемо плашити јата наводити их ка себи
Около сијаће осветљени и полупразни хотели
са само пет звездица
Док ће широко небо
пламтети над главама нас  номада
Обали ћемо прилазити тек када сви оду
људи паркинг сервиса, комесари, комунални полицајци, инспектори, разносачи флајера, пост expressа, комерцијалисти, камере, откинути сателити
Говорићемо језиком који нема писмо
нећемо остављати писане трагове
Грабиће напред прамац
наша гладна неутољива уста







Обрен Ристић


ИЗ ПРОФИЛА

            Бранку Миљковићу




Неки, ваљда с правом, у тишини изрекоше
Да из профила гледано Бранку сличим
Или им се учини можда онако ко у причи
Давној да вазда неко нечији нос имаше

И сем тог поноса шта би друго могло бити
Неки је српски песник некад ласкао своме егу:
Ако он већ једном оде, ја ћу се свакако родити!
И би тако а знаће се да ли вредело је или бегу

Је принчев одлазак сличан, кад ја тек што
Дођох. Ох, како је бедна та ваша шума кса-
Верска и млада грана брезе... Авај, није то

Она слика што завађене мири речи. На пса
Луталицу подсећа воз из Загреба што не сме
Без песника. Јер, изван истине нема песме.




среда, 08. јун 2011.

RAZGOVOR BREZA JEDNOG SLUČAJNO VETROM DOLETELOG PROLEĆA


Заштитни знак Заветина: Јединствено Сазвежђе

Sve iskrice očiju veličanstvenih zverki donete vetrovima, slučajnih prolaznika ove sajber staze, postadoše mi nekako važne, dadoše mi snagu da pronađem i ohrabrim reči koje ponekad ne usuđujem se  izgovoriti pred velikanima (on je još uvek prisutan, ali na zvezdama) i o velikanima kakav je, nesumnjivo, Vladislav Petković Dis. I neka to ne bude priča o Disu i  njegovoj poeziji, neka ne bude ništa što iole nameće utisak izraza kritičkog osvrta, (jer ja nikada nisam ni učila, ni naučila kako se piše književni esej), neka to bude moj najličniji doživljaj, onaj zov koji probudiše Disove reči, u čije se kosmičke strune upletoh davno, što iz radoznalosti, što iz neke nepoznate potrebe gladi znanja nasušnog, onog nepojmljivog razumu, možda još uvek nedostižnog umu, jedne male bezobranice drznute da se umeša u kolo razigranih svetaca. 

Ono što je mene privuklo Disu još od ranih dana svog detinjstva, jeste ushićenje avaturističkih trenutaka kada sam se šunjkala po dvorištu Narodnog muzeja u Čačku, prepuštena poznatom terenu svojih dečijih igara, pokušavajući da se probijem kroz masu gostiju  pesničke manifestacije Disovog proleća, da bih čula stihove koji su u meni budili neki nepoznati skriveni svet vaseljenske poezije, svet tada još nenačetih ideja prolaznosti i večnosti. Netremice i radoznalo sam pokušavala da u liku Disa sa njegove biste pronađem izvor tih neuhvatljivih tonala koji odzvanjaju čudnim rezonancama u mojoj utrobi strahom neuhvaćenog trenutka nagoveštaja sopstvenog poimanja sveta i sebe. On je nemo iz bronze svoga lika govorio nešto brezama. Nisam ga mogla čuti. Izviraivala sam, sa strane Disove biste, poglede prema glumcima koji su iznova svake godine govorili poznate stihove Nirvane, Tamnice, Utopljenih duša, tražeći u njihovim očima, na njihovom licu, odblesak izgubljenog vremena u prolaznosti stvari, kojeg nisam ni bila svesna, ali sam nešto neshvatljivo tražila u odrazima. Nisam to neuhvatljivo ni na njihovim licima pronašla, tada još uvek neprisutna u trenutnom valu reči koje je valjao nepoznata osećanja, nepoznate sumnje i nagoveštaje bura, osim u trenutku svog iskrenog doživljaja šuma breza na prolećnom povetarcu i ništa više. A to sećanje je ispalo mnogo više od tadašnjih nastojanja da naslutim dubine pesnikovih izvora. Sećanje na šum breza koje zaustavljaju krv u žilama na trenutak, koje ga zgušnjavaju u osećaj nekog veličanstva kosmičke naslućenosti nepoznatih utopljenih duša u našem biću, koje su strpljivo čekale da ih pronađemo koju godinu kasnije, i koje čekaju da ih prepoznamo i danas danji, s poštovanjem  tragizma sudbine naših  predaka, čija krv teče našim žilama, kao tajna šaputavih breza, otkrivena jednog slučajno doletelog  proleća...

Autor : Sfinga

петак, 03. јун 2011.

ЧОВЕК ИЗ ЛЕПЕНСКОГ МИРА / Слободан Бранковић


Не знам када ћу прећи црту
Коју је неко негде повукао
Када се велике реке упетљале
У ноге мојих предака
А још раније прецима њихових предака
На тренутак сам се налактио
На археолошки ашов
Гле финог ли ситног песка
Дељеног и дељеног простора
Копајући и прекопавајући
По уређиваним и преуређиваним световима
Толико података ушло у мене
Да не просух зној, крв и сузе
Један од симбола ЗАВЕТИНА
Уникат
Како ли би изгледао напухнут
Међу децом новог миленијума
Као неки једва покретни архив
У коме је све збркано и прожимајуће
Док се не претвори у грудвицу
У коју ће се можда загледати
Стаклено око истраживача
И ако не нађе ништа
Тако се и ја само скотрљам
Преко блатњаве оштрице
Између траве и камена
Као нечији давнашњи давнашњи предак

понедељак, 25. април 2011.

СЕВЕРЦИ, нови роман М Лукића

Уочи Васкрса 2011. године изашао је нови роман Мирослава Лукића СЕВЕРЦИ.

Насловна страница романа, са клапнама
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд


ЛУКИЋ, Мирослав, 1950 - 
Северци / Мирослав Лукић. - Вршац :
Књижевна општина Вршац, 2011 (Београд: 
Жиг). - 243 стр.; 19 цм. - (Библиотека КОВ)


ISBN 978-96-7497-194-9
COBICC.SR-ID 182942230


////////

Најновији роман, СЕВЕРЦИ, бави се расветљавањем мрака и страве ђаволове воденице, на начин невиђен не само у српској књижевности, него у у европским књижевностима, пре тога. Тема најновијег Лукићевог романа није влашка гозба, Празник духова, сусрет влашких шамана, већ судар беле и црне влашке магије, разобличавање нечастивог и призивање басми против змајева који су изгледа задужени да попију вино пре него што се заметну цветови на чокоту...


среда, 30. март 2011.

OBLACI / Radomir Mićunović


Pesnici Todorović i Mićunović.
Beogradski Sajam knjiga 2010




Danonoćno, oblaci mi prolaze iza očiju, dopuštajući da ih samo naslutim. Onda se ogledaju u travi, koja mi do zamišljenih dlanova u kojima gušteri dolazeća pesma.
            Kao grozd sačinjen od tvojih kapilara, oblaci najzad dodiruju  raskošno čelo, ove stolove pune oplemenjenog zvuka, ovo pomeranje. I tako sve dalje.



Pesnik R. Mićunović prvi put objavljuje u Zavetinama. Videti više: https://sites.google.com/site/bibliotekaalas/radomir-micunovic

ЛИСТОВИ НА ВЕТРУ / Мирослав Тодоровић


Горун, Знак препознавања

21. 09.1999.

      ...Магла је преплавила долине. Језеро магле. Чује се из маглом заклоњене долине  и брда кукурикање петлова. Врхови брда бљеште обасјани сунчевом светлошћу. И на мом брду  је сунчано. Слушам, опадају зреле јабуке, туп удар капље у тишини.  Цвркућу птице. Бисерно светлуца роса. Седим на буковом трупчићу, читам Буњинову књигу „Под српом и чекићем“. Дрвљаник опустео. Ограда пала у траву. Буја благодатна тишина. Ваздух крцат јесењим  мирисима.
Ено нови вал магле плови уз брдо. Бодро.
Ћик, ћик, извија птица у крошњи јабуке.
Гра-гра огласи се гавран понад Дубовца.
Са Жировња допире лавеж паса.
Сви животи овог јутра.
Нека птица болно пишти у боровњаку.
Воћњак освојила купина.
Моје речи плави с оног света јутра овог тишина.....

        Заветине су управо објавиле избор из Дневника песника М. Тодоровића....

ЛАХОР И ШУМОР / Мирослав Тодоровић











***
ФРАГМЕНТИ зиме,
брда са шарама снежним.
Црне се шуме у тишини црној.

‚‚‚‚‚‚‚
КАП по кап,
леденица са стрехе
одлази на пут.

+++
ВЕСНИЦИ пролећа плаветни.
Пламичци каћуна на гробљу,
стихом мисао васкрсења.
ПО плећима  брда
зелена лирика пролећа.
Април се распевава.

***
У ГОРСКОЈ тишини,
сенка храста  и сенка стене -                      
размењују мисли.

***
У ЦИК зоре кукавица
радосно ку-ку,
у туђем гнезду њено јаје.

Ових дана су Заветине публиковале рукопис будуће књиге хаику поезије Мирослава Тодоровића. Видети више: https://sites.google.com/site/bibliotekaalas/miroslav-todorovic/lahorisumor

U rečniku smrti gase se i pale svetiljke Japana / Zoran M. Mandić


Kruna, Pečat prepoznavanja

Pesnik prodire u metafiziku bića
u apoteoze prvog i drugog reda
neuplašen na neprobojnom bedemu
erotike prirode
pod ozvezdanim nebom naseljenim
radionicama cuamia kao povod da se
ne kleči pred onim koji ranjava
koji izmiče ljudskom umu i
ubija za čas đavolskog leoparda Silvije Plat
izbelelog tela od radijacije
Provincijalna sredina nema unutrašnje iskustvo
Nedostižna je veličina njegove svetiljke u
Fokušimi kao u Hirošimi, Nagasakiu
Piši pred Bogom savetovao je Blok Ahmatovoj
Pisanje pesama pred drugima liči na....


       Videti više: https://sites.google.com/site/bibliotekaalas/home/iz-novih-rukopisa-zorana-mandica/urecnikusmrti