УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

уторак, 21. јун 2011.

ИНТЕЛЕКТУАЛЦИ - препоручен текст Маринка Арсића Ивкова


М. А. Ивков

....То најбоље показује раздобље комунистичке владавине у Југославији и Србији.
Комунисти су још за време грађанског рата вршили ликвидације грађанских интелектуалаца, видећи у њима своје најогорченије непријатеље, способне да разобличе њихову идеологију и политичку праксу. Те ликвидације постале су масовне и систематске одмах након тзв. ослобођења, тако да је Србија остала без интелигенције. Један њен део је побијен, или је завршио у тамницама, лишен грађанских права и тзв. српске националне части, што је значило одузимање имовине и онемогућавање учешћа у јавном животу. Велик део је емигрирао и више се никад није вратио у опустошену отаџбину. А они који су избегли санкције, добровољно су се уклонили „с очију“ новој власти, не желећи да се стави у њену службу, срећни што су избегли оно најгоре.
Као и све раније власти, и комунисти су добро знали да, противно својем јавном декларисању, без интелектуалаца и образованих људи нема управљања државом и да необразовани не могу заменити побијене, прогнане или ућуткане интелектуалце. Да ће државом владати радници и нешколовани пролетери, била је само прича за народ. Комунистички режим је „испод жита“ све чинио да у своје редове увуче бар део грађанских интелектуалаца и да их преобрати у заговорнике Марксове и Лењинове идеологије, односно у пропагаторе комунистичке диктатуре. „Конвертити“ су, заузврат, од режима добијали различите привилегије – почев од „тачкица“ за храну, огрев, одећу, па до добрих хонорара, радних места и станова, функционерских положаја, високих признања и слично.
Судбину „конвертита“ можда најбоље показује пример књижевника и угледног интелектуалца, потоњег нобеловца, Иве Андрића. За разлику од левичара Крлеже, Андрић је био грађански оријентисан интелектуалац, антикомуниста и високи чиновник Краљевине Југославије. 1942. године упутио је писмо Дражи Михаиловићу, у којем од њега тражи да се оштрије обрачуна с комунистима. Само две године касније, будућег нобеловца срећемо како по читавој Југославији агитује за комунистички режим и убеђује народ у „исправност Титовог и Стаљиновог пута“. Заузврат, Андрић је постао председник Савеза књижевника Југославије, одликован је Орденом заслуга за народ и уживао је све привилегије које су имали високи режимски функционери. Још увек је непознато да ли је на Андрића вршен притисак да „окрене ћурак наопако“, или је он сам проценио да је пробитачније бити на страни победника, што је јавно признао његов колега по перу Вељко Петровић.
„Преузимање“ грађанских интелектуалаца ипак је било само нужно зло. Режим вероватно никад није до краја поверовао у лојалност „конвертита“ и помало је, нажалост без разлога, зазирао од њих. Због тога је изградио стратегију стварања сопствених интелектуалаца, које је школовао и обликовао од малих ногу. Та стратегија показала се као далековида и веома делотворна. Тако се већ крајем педесетих и почетком шездесетих година на јавној сцени појављују млади, школовани интелектуалци (Милан Вукос, Првослав Ралић, Брана Милошевић, да поменем само неке), који на стручном, а не само на идеолошком плану, могу равноправно да се носе и са најсложенијим теоријским проблемима социологије, филозофије, уметности.

       Видети више : http://novaaltera.blogspot.com/2011/05/marinko-arsic-ivkov-intelektualci.html

субота, 11. јун 2011.

Kako to sve mogu isti ljudi!? / Predrag Čudić


Песник Александар Лукић, одговорни уредник
БРАНИЧЕВА и директор пожаревачког Центра
за културу, у Шпанији током лета 2010 са члановима
фолклорне групе из Пожаревца. - На слици: са члановима
фолклорног фестивала из других земаља

Kako to sve mogu isti ljudi!? Pre desetak godina taj isti princ pesnika i predsednik Udruženja književnika Srbije (Za dva mandata primio je u Udruženje sve pismene izbeglice te je tako zauvek ovenčan slavom srpske književne majke!) misli da se getsimanski vrt zove gestimanski (Govor prenele Književne novine i Politika sa istom greškom.), tako piše i čita gestimanski. Šta je to lapsus lingve ili kardinalno neznanje? To je skandalozno neznanje za jednog pisca, pogotovo pobožnog! Na hiljadama stranica lepe i druge književnosti pisci se dotiču tog simbola izdaje zvanog Getsimanija! Ali naš M. B. to nije čitao – pozdravlja goste na Međunarodnom oktobarskom susretu pisaca i greši, kardinalno greši. Kasnije u svom humorističkom stilu pokušava da se “vadi” kao “tako narod govori”.
Prelistavajući kulturne stranice naših dnevnih novina pitao sam se: da li je moguće u bilo kojoj oblasti života napraviti nekakav elementarni red kad tog reda nema u kulturi? Kako je moguće uzimati ozbiljno parakulturne pojave kakvih su nam pune novine. Koje su to književne sudije koje su sve nas, nevine, osudile da čitavu deceniju čitamo nacionalistič ki šund, da dučićoide proglašavamo nezaobilaznim pesnicima, da pervertirane komunističke komesare gledamo kao borce za veru i krst časni. Koje su to zle prilike, koje to pomračenje svesti diktira ovoj kulturi da najniže karijerističke pobude proglašava nacionalnom žrtvom? Kako to sve mogu isti ljudi!? Populizam? Da li je populizam kad glavni urednik Nolita postane pesnik sa osnovnom školom – Orfej među šljivama? Da li je populizam kad isti taj urednik čuvenu biblioteku Metamorfoze preobrazi u Preobraž enje? Da li je populizam više od četristo književnih nagrada? Da li je populizam stotine i stotine kulturnih manifestacija po našoj sirotoj provinciji gde uvek isti ljudi muzu te uboge opštinske fondove kulture na istu foru: Imamo dobitnika te i te nagrade, on je slobodan samo ove nedelje… Da li je populizam kad jedan redovni profesor drži desetine i desetine tezgi širom zemlje pišući prozu, poeziju, kritike dnevne i celodnevne, eseje polugodišnje i godišnje, studije, sastavljajući najrazličitije antologije i zbornike: od ribolovnih do rokerskih? Da li je populizam kad za jednu književnu nagradu Bazarovo žensko pero konkuriše više od sedamdeset pisaca i to slabijeg pola.
Kako to sve mogu isti ljudi!? I onda kažu: niko ništa ne čita, pogotovo ne čita poeziju! Pa ko da je čita kad je naša savremena poezija – velika pometnja kriterijuma? Za našu savremenu poeziju je Vavilonska kula dečiji zamak u pesku. Pisati angažovanu poeziju o Titu i Revoluciji bilo je sveto pravilo uspeha – ulaznica za visoko pesničko društvo. Danas je to poezija bogotražitelna! Pisati aktuelnu poeziju o svakodnevnom životu, odapeti bilo kakvu socijalnu strunu bilo je u socijalizmu proglašavano reportažom ispod nivoa poezije. U razvijenom socijalizmu kakvom teži naše društvo socijalna književnost biće nemoguća, jer će naše društvo rešiti sve socijalne probleme, govorili su izumitelji socijalističkog estetizma. Poezija koja zaslužuje pažnju kulturne javnosti mora biti očišćena od životnih tegoba, mora biti sterilna kao dobra apoteka.
     Videti više: 
http://www.hereticus.org/arhiva/2003-1/kako-to-sve-mogu-isti-ljudi.html


https://sites.google.com/site/zavetineagregat/home

четвртак, 09. јун 2011.

НАГРАЂЕНЕ ПЕСМЕ на књижевном конкурсу "Шумадијских метафора" (2011)


Огњен Петровић


НЕПОТРЕБНЕ КОМПЛИКАЦИЈЕ


Фани је остала без Александра,
Ана и Хенри
опет дочекују госте,
Луиз убија Телму
не марећи за сиже
и сасвим могуће биоскопске дебакле.

Измождени радници
падају крај производних трака,
комади транжираних полутки
на путу ка хладњачи,
мексички најамници ујахују
у успавани градић,
мамузама боду сапи
свеже оседланих жена.

Улицом, пред сумрак,
патролирају поворке са маскама К. К. клана:
легитимишу сваког ко је спреман
да одигра животну ролу.
На дванаестом спрату Waldorf  Astoria-е
форсирајући жанр –
Фани наручује боцу Crystal-а, затим
у неглижеу скаче са терасе
јер се разочарала кишном панорамом Тулсе.

Луиз купује једну карту и губи се
у непознатом правцу,
Хенри пребија Ану и бива осуђен
на 200 сати
хуманитарног рада,
нико не може да каже шта се догодило
са Александром.

Мексички најамници спаљују saloon,
костимирана поворка се разилази,
улазим у хладњачу
као Н. Армстронг на месец,

спреман за црне рупе,
спреман за примичућу комету,

пред мојим лицем ружичасте
транжиране полутке,
и очи,
очи,
свака је имала очи.










Весна Кораћ


НОМАДИ



Хоћемо ли као морски цигани
завршити на плитким кабанзима
Повести своје породице са копна
напустити презадужене једнособне домове
Оставити откључане браве
да пленећи имовину не развале врата
На двадесет метара дубине ловићемо рибу
развлачити мреже учити се харпуну носити улов на пијаце
Излазак на копно неће бити шала
набавити гориво
обновити залихе воде и хране
обезбeдити се ледом
Све осећајући мучнину ходајући тлом
након дугих недеља љуљања на мору
Моја домовина биће широко пространство
олује муње и гусари
Без базе коју би назвали својом
дубоко усидрени под небо
широки хоризонт
плутаће очеви мајке и уснуле очи детиње  на месечини
Спасити достојанство и милокрвност потомству
занемарити тетиве и атрофиране удове
Сводљиве мисије остварити
краткорочне планове и тихе дане
Крпљење мотора врћење курблунга
испумпавање нагризајућих морских соли
Конац игле за мрежу
нешто крововских церада и моторне масти
у трампи за улов
Металним алкама звонићемо плашити јата наводити их ка себи
Около сијаће осветљени и полупразни хотели
са само пет звездица
Док ће широко небо
пламтети над главама нас  номада
Обали ћемо прилазити тек када сви оду
људи паркинг сервиса, комесари, комунални полицајци, инспектори, разносачи флајера, пост expressа, комерцијалисти, камере, откинути сателити
Говорићемо језиком који нема писмо
нећемо остављати писане трагове
Грабиће напред прамац
наша гладна неутољива уста







Обрен Ристић


ИЗ ПРОФИЛА

            Бранку Миљковићу




Неки, ваљда с правом, у тишини изрекоше
Да из профила гледано Бранку сличим
Или им се учини можда онако ко у причи
Давној да вазда неко нечији нос имаше

И сем тог поноса шта би друго могло бити
Неки је српски песник некад ласкао своме егу:
Ако он већ једном оде, ја ћу се свакако родити!
И би тако а знаће се да ли вредело је или бегу

Је принчев одлазак сличан, кад ја тек што
Дођох. Ох, како је бедна та ваша шума кса-
Верска и млада грана брезе... Авај, није то

Она слика што завађене мири речи. На пса
Луталицу подсећа воз из Загреба што не сме
Без песника. Јер, изван истине нема песме.




среда, 08. јун 2011.

RAZGOVOR BREZA JEDNOG SLUČAJNO VETROM DOLETELOG PROLEĆA


Заштитни знак Заветина: Јединствено Сазвежђе

Sve iskrice očiju veličanstvenih zverki donete vetrovima, slučajnih prolaznika ove sajber staze, postadoše mi nekako važne, dadoše mi snagu da pronađem i ohrabrim reči koje ponekad ne usuđujem se  izgovoriti pred velikanima (on je još uvek prisutan, ali na zvezdama) i o velikanima kakav je, nesumnjivo, Vladislav Petković Dis. I neka to ne bude priča o Disu i  njegovoj poeziji, neka ne bude ništa što iole nameće utisak izraza kritičkog osvrta, (jer ja nikada nisam ni učila, ni naučila kako se piše književni esej), neka to bude moj najličniji doživljaj, onaj zov koji probudiše Disove reči, u čije se kosmičke strune upletoh davno, što iz radoznalosti, što iz neke nepoznate potrebe gladi znanja nasušnog, onog nepojmljivog razumu, možda još uvek nedostižnog umu, jedne male bezobranice drznute da se umeša u kolo razigranih svetaca. 

Ono što je mene privuklo Disu još od ranih dana svog detinjstva, jeste ushićenje avaturističkih trenutaka kada sam se šunjkala po dvorištu Narodnog muzeja u Čačku, prepuštena poznatom terenu svojih dečijih igara, pokušavajući da se probijem kroz masu gostiju  pesničke manifestacije Disovog proleća, da bih čula stihove koji su u meni budili neki nepoznati skriveni svet vaseljenske poezije, svet tada još nenačetih ideja prolaznosti i večnosti. Netremice i radoznalo sam pokušavala da u liku Disa sa njegove biste pronađem izvor tih neuhvatljivih tonala koji odzvanjaju čudnim rezonancama u mojoj utrobi strahom neuhvaćenog trenutka nagoveštaja sopstvenog poimanja sveta i sebe. On je nemo iz bronze svoga lika govorio nešto brezama. Nisam ga mogla čuti. Izviraivala sam, sa strane Disove biste, poglede prema glumcima koji su iznova svake godine govorili poznate stihove Nirvane, Tamnice, Utopljenih duša, tražeći u njihovim očima, na njihovom licu, odblesak izgubljenog vremena u prolaznosti stvari, kojeg nisam ni bila svesna, ali sam nešto neshvatljivo tražila u odrazima. Nisam to neuhvatljivo ni na njihovim licima pronašla, tada još uvek neprisutna u trenutnom valu reči koje je valjao nepoznata osećanja, nepoznate sumnje i nagoveštaje bura, osim u trenutku svog iskrenog doživljaja šuma breza na prolećnom povetarcu i ništa više. A to sećanje je ispalo mnogo više od tadašnjih nastojanja da naslutim dubine pesnikovih izvora. Sećanje na šum breza koje zaustavljaju krv u žilama na trenutak, koje ga zgušnjavaju u osećaj nekog veličanstva kosmičke naslućenosti nepoznatih utopljenih duša u našem biću, koje su strpljivo čekale da ih pronađemo koju godinu kasnije, i koje čekaju da ih prepoznamo i danas danji, s poštovanjem  tragizma sudbine naših  predaka, čija krv teče našim žilama, kao tajna šaputavih breza, otkrivena jednog slučajno doletelog  proleća...

Autor : Sfinga

петак, 03. јун 2011.

ЧОВЕК ИЗ ЛЕПЕНСКОГ МИРА / Слободан Бранковић


Не знам када ћу прећи црту
Коју је неко негде повукао
Када се велике реке упетљале
У ноге мојих предака
А још раније прецима њихових предака
На тренутак сам се налактио
На археолошки ашов
Гле финог ли ситног песка
Дељеног и дељеног простора
Копајући и прекопавајући
По уређиваним и преуређиваним световима
Толико података ушло у мене
Да не просух зној, крв и сузе
Један од симбола ЗАВЕТИНА
Уникат
Како ли би изгледао напухнут
Међу децом новог миленијума
Као неки једва покретни архив
У коме је све збркано и прожимајуће
Док се не претвори у грудвицу
У коју ће се можда загледати
Стаклено око истраживача
И ако не нађе ништа
Тако се и ја само скотрљам
Преко блатњаве оштрице
Између траве и камена
Као нечији давнашњи давнашњи предак