ПРЕТПЛАТА, четворогодишња, багателна

ПРЕТПЛАТА, четворогодишња, багателна
на СПЕКТАР (Новибусур), Тајноводство, ВЕЧИТЕ ЧУДЕСНЕ КОРЕНОВЕ, УЖАС

Укупно приказа странице

среда, 01. август 2012.

ТАКО СЕ САЊА, НЕ УМИРЕ / Слободан Бранковић



ПОНОЋНЕ  РЕМИНИСЦЕНЦИЈЕ

Да нема ЗАВЕТИНА, не би ни било ових редова.
То је тако кад човек уђе у строгу завршницу, не својм вољом.
Хиром подмукле болести. Дакле, ненадано.
Комуникација се своди на дијалог са самим собом.
Нема жеље за продуженим, ваља још само нешто опоро.
Што може да стане у све краћој реченици, пре тачке,
Налик на метастазирани уметак у нечитком рукопису.
Настаје тако што избије сам из себе, кад се мисли, као и ћелије, побркају.
Можда сам и ја овако сићушан заиста ушао у науку о медицини?
Можда промакао међу статистичким подацима, иако сам некад желео
Да се овековечим у бајци. „Ах, још сте живи...“,
Каже ми светац у белом, који ме дуго зна, и који ме много дуже
Неће знати. На неком споредном излазу, као на крају последњег пасуса,
Чујем: „Лепо изгледате, ако то није неко лажно мутирање“, што би могло
Бити под пост скриптум. Под дебелим знаком питања, када је о канцеру реч.
Избегавам ту именицу, поготово такав наслов.
Није ми у овом трачку рационалности до патетике, ни до призивање чуда.
Поноћ је прошла, нема научног доказа да још увек постојим.
Није то ни игра морбидне ироније.
Ни нешто што је само у белешци, лично.
Голе чињенице самосуочавања. Интенција стварног.
Метафора, у трену кад се узме таблета, уз мало воде у чаши,
У којој се живот брчка, као да се дочепао вечности,
Ни не мислећи више о себи као природном одлагању смрти.
Е, сад што о смрти нико жив ништа не зна када је појединац у питању!
Свако је случај за себе! Тако испаде да сам и ја неки скрибомански егоиста.
Колико има непознатог и усред највећих открића тако једноставних решења?
Чему онда текст, овакав запис, предконачно самоислеђивање, неизвесно чепркање,
Ако осванем сутра, па и жврљотине, њему сличне, кад светлост дође за нови дан? 
Можда, да се достојно одговори последњем изазову, без заблуде да се смрт може поетизовати. Најмање своја. Шта би уопште у свему овоме било нешто људско?
Ако има нечег достојанственог, онда нека то буду знаци,
Међу којима сам и досада живео. Можда и даље, упркос епилогу.
То је што човек пушта од себе, и то од кад постоји.
На одласку, ако се истовремено тиме негде и не долази.

Село Ивање, Радан планина, пролеће 2012


ТАКО СЕ САЊА, НЕ УМИРЕ

Кад изгуби и болнички кревет и остане сам,
Размишља о свему, највише о томе где је погрешио.
Тетура годинама уназад, претура по загонеткама,
Набаса и на оно што  никад није било.
Тако би, са свим што је натоварио на себе,
Да похита напред, ако је напред одавде тамо.
Живот, сваким даном, заузима све мањи простор.
Шта све не стане у малу собу, још више у тачку екрана.
Стари скептик, тек што би кликнуо,
Ето, у трену, чуди се свету,
Као да је то каква игрица за доконе, на пропутовању до оностраног.
Ко би поверовао да и за будућност има толико места.
Није се окончало ни оно што давно завршило.
Није више лако сложити се с било чим у различитим временима.
Ни са собом од јуче.
Мозак губи трку с оним што је створио.
Не вреди подићи штап и показати шта је исправно.
Какав би то човек био када би заборавио
На своје обичне ствари које су опстале
На местима на којима се живот
Понекад највише љуљао.
Може се десити свакоме да опет све закључава
Кад чује, да неко, кога више нема, поново куца.
Три пута! Случајно?
Случајно и то што ветар одшкрине прозор у глуво доба?
Оловка, заоштрена с обе стране, тврда срца,
На троношцу, крај узглавља, само се устресе.
Наочаре спадну саме(?) с пола смежураног носа.
Као да им је доста што су се нагледале свега у четири ока.
Новине ни да шушну.
Тако се сања, не умире.


среда, 13. јун 2012.

У чему је био патриотизам Станислава Винавера....

.....

О европејству


Станиславу Винаверу нико није морао да прича бајке о Европи и европејству. Он је био врло одлучан тим поводом:„Ми смо се васпитавали у тој и таквој Европи/.../и дружили смо се са њиховим књижевницима без задоцњења. Ми смо прошли кроз рат не мање него наше европске колеге. Неки од нас доживели су и помало револуције. Дакле, окусили смо благовремено од европских мелема и отрова. Ја мислим да смо ми овај пут са уваженом Јевропом одржали корак до краја, макар у репертоару“.

Због тога Винавер није имао комплекс пред било чијим европејством, поготову пред малограђанским „средњееуропским“, „цвичек-еуропејством“ Хрвата, с њиховом вечитом мржњом према „Бизанту“. Такво европејство препознао је у Крлежином квази-левичарству.

У свом текству „Београд и г. Крлежа/Загонетка г. Крлеже“ писао је Винавер 1924. године о маскираној србофобији аутора „Повратка Филипа Латиновића“. Наиме, Крлежа је, ти дана, ламентирајући над тужним судбинама Светозара Марковића и Димитрија Туцовића, и наводно грдећи српску буржоазију, писао о Београду пуном потомака „провалника и коњокрадица“ који су сада „екселенције и дипломате“, граду који је снашла „поплава смећа и хохштаплера“.

Винавер је крлежијанско пренемагање рендгенски дијагностификовао: „Приликом свога боравка у Русији, у руској револуцији, приметио сам врло чудновату чињеницу. Они Хрвати који су били најзагриженији франковци, који су, услед погрешног васпитања, мрзели Србе као кугу, пресалдумили су се из реакционара у комунисте. Њихов комунизам је био само и једино мржња на Србе, који, још веома загрејани национализмом, не имађаху времена за свечовечанску еволуцију“.

Такав, франковачки „комунизам“ Винавер уочава и код Крлеже, који не доказује да је „цела буржоаска култура ропска и гадна, већ да је Србија и Београд, да су они гадни“. И додаје Винавер: „Све оно због чега социалисти оптужују буржоазију, буржоаски систем, све то г. Крлежа истиче као специалитет Београда“. А то код правог човека европских видика, Сташе Србина, није могло да прође. Он није имао комплекс ниже вредности пред Загребом.

Реч на крају   

Ове, 2011, навршава се деведесет година превратничке библиотеке „Албатрос“,међаша нашег модернизма. Али, о Станиславу Винаверу модернисти и авангардном писцу нисмо говорили (о томе су, стручно и одговорно, писали ученији и умнији, од Павла Зорића до Гојка Тешића).

Тема нам је био Станислав Винавер, српски родољуб и витез културе. који није имао „ни капи српске крви“, али је, више од многих „рођених Срба“, у себи носио дух светосавског народа. Један од најзначајнијих наших писаца, не само 20.века, још увек нема сабрана дела.

За разлику од свог саплеменика и колеге по перу, Оскара Давича, који је „веровао у Це Ка јер је за човека“, чија су изабрана и сабрана дела објављивана у тиражима што су угрожавали домаће шуме, Винавер је платио обол свог слободољубља и самосвојног „србовања“. Но, за разлику од Давича, који у историји наше књижевности остаје упамћен по лирици „Хане“, и чије је време углавном прошло, Винаверово време тек долази. Песник „Ратних другова“ га је часно заслужио.
Владимир Димитријевић
Напомена: краћа верзија овог текста објављена је у недељнику „Печат“

понедељак, 07. мај 2012.

Belatucadros - Belatukadruz


Белатуцадрос

Избор чланака везаних за белатуцадрос.
Белатуцадрос: а Бритхониц Бога (Децоратед би Деатх) Белатуцадрос | РЦГ. Живот [И] | белатуцадрос: Ања-ворути: белатуцадрос: ... Белатуцадрос | РЦГ.
Оригинални чланци из наше библиотеке који се односе на Белатуцадрос. Погледајте садржај за даљу расположивог материјала (преузимање ресурси) на Белатуцадрос.
Белатуцадрос
Белатуцадрос (Исијавање један, светао). Британци. Очигледно рано верзија Бран Блажени, и јасно сродна реч са Белом. Он је награђен од стране обичних војника на северу Британије током римске окупације ....
Божанства и Херос >> Римски

Селтик богова и богиња
БЕЛАТУЦАДРОС , (британски) Селтик Бог рата. Према неким ауторима он је рогати бог севера изједначио на Цернуннос.

         videti više  http://www.realmagick.com/belatucadros/


среда, 15. фебруар 2012.

Синхронизована кампања? (3) и коментари

ПОЛИТИКА   Све више захтева за смену Вука Драшковића )

Nevena S | 15/01/2012 09:41
Vrlo brzo se videlo ko su sluge, a ko gospodari!Slamao to i Milosevic sa demokratama,ali se izgleda slomiti ne moze.A dusebriznika onoliko.Ko sa mo(e)tkom,ko sa perom!
Bane Bukulja | 15/01/2012 11:49
@Vladimir Nikolic. "Razočarani članovi SPO", već davno su članovi vodećih stranaka u Srbiji (DS, DSS, SPS, SRS, SNS, URS...) Oni preostali, slažem se, "kritikuju" svoga lidera, ali grčevito se drže svojih radnih mesta po ministarstvima, beogradskim pijacama, javnim preduzećima, upravnim odborima, policiji...
Гаврило Симић | 15/01/2012 12:47
Јели Владимире:Беше ли и ти у СПО када се по Београду све што је било јавно ( пословни простор ) а СПО на власи пробрати и ЛИЧНО.
Гаврило Симић | 15/01/2012 13:23
Јели Владимире:Беше ли и ти у СПО када се по Београду све што је било јавно ( пословни простор ) а СПО на власи преобрати у ЛИЧНО.
ZArko Stopalic | 16/01/2012 15:44
Za Vladimira Nikolica: Da, sve je to prvi SPO uradio. Ali ima jos: Vuk je prvi bio za monarhiju, pa posle protiv (uz izvinjenje - pogresio), Vuk je prvi mobilisao i slao dobrovoljce na ratiste, pa posle trazio da se oni hapse(uz izvinjenje - pogresio), Vuk je prvi kao gradska Vlada Beograda organizovao prodaje dozvola za kioske i privatne Bus linije, pa posle kritikovao (uz izvinjenje - Nisam ja), Vuk je prvi bio za uhlebljenje politicara (samo onih na vrhu) u Upravne odbore velikih preduzeca (jos nije rekaoi da to nije moralno, pa Dana je kao veliki specijalista za petro-hemiju jos clan Upravnog odbora NIS-a sa platom sa puno nula), Vuk je prvi govorio i pisao o srpskim zemljama i srpskim grobovima, pa posle to poklanjao (uz izvinjenje - pogresio).... Koliko jos puta treba da podjemo za covekom koji svakodnevno menja misljenje, politiku i principe? I da li sutra treba da slusamo izvinjenja da je pogresio oko Preokreta, oko EU, oko.... Ma dosta je... Umorni smo.

Политико, колико коштају овакви чланци?


среда, 18. јануар 2012.

КРИТИЧКИ КРУГОВИ ЈОВАНА ПЕЈЧИЋА / Биљана Мичић


Јован Пејчић: Основ, оквири, праг. – Библиотека „Браничево“,   Центар за културу, Пожаревац 2008.

Биљана Мичић



Нај­но­ви­ја књи­га Јо­ва­на Пеј­чи­ћа Основ, окви­ри, праг на­ста­ла је као из­раз ауто­ро­ве све­сти о по­тре­би да се јед­но ми­са­о­но-ства­ра­лач­ко и кри­тич­ко пу­то­ва­ње кроз ду­хов­ни и људ­ски свет срп­ске књи­жев­но­сти два­де­се­тог ве­ка си­сте­ма­тич­но пре­до­чи чи­та­о­ци­ма. Сво­јим под­на­сло­вом – Об­лик и реч кри­ти­ке 3 она упу­ћу­је на кон­текст у ко­јем је ва­ља са­гле­да­ти и у ко­ме она оства­ру­је свој пу­ни сми­сао и зна­че­ње. На­ме­ра ауто­ра би­ла је (и до­след­но оста­ла) да осве­тли срп­ску књи­жев­ност и кри­ти­ку од се­дам­де­се­тих го­ди­на на­о­ва­мо, не у об­ли­ку син­те­зе, и не хро­но­ло­шки или те­мат­ски ор­га­ни­зо­ва­но. За­то сва­ка од ове три књи­ге има и свој вла­сти­ти зна­чај и сми­сао, а сва­ки рад по­на­о­соб про­на­ла­зи сво­је ме­сто у ова­квом мо­за­и­ку. И у овој, као и у прет­ход­не две књи­ге, реч је о са­би­ра­њу тек­сто­ва ко­ји су на­ста­ја­ли то­ком ду­го­го­ди­шњег про­ми­шља­ња о књи­жев­но­сти и кри­ти­ци срп­ског два­де­се­тог и пр­ве де­це­ни­је два­де­сет и пр­вог сто­ле­ћа. Ме­ђу­тим, Пеј­чић ра­до­ве би­ра и рас­по­ре­ђу­је, та­ко да су кру­го­ви ја­сно оцр­та­ни, а ве­за са прет­ход­ним све­ска­ма екс­пли­цит­но из­ре­че­на. По­чет­ни текст по­ве­зу­је све три књи­ге, а дру­ги и тре­ћи рад про­и­за­шли су из пр­ве. Иде­ја о улан­ча­ва­њу на­мет­ну­ла је и из­бор ком­по­зи­ци­о­ног по­ступ­ка.
Го­во­ри­ти о књи­зи ко­ја је пред на­ма зна­чи го­во­ри­ти о на­чи­ну при­сту­па­ња књи­жев­но­сти, о по­ступ­ку, пу­ту ко­јим се от­кри­ва­ју исти­не или про­на­ла­зе за­блу­де. Су­шти­на сва­ке де­лат­но­сти, на­ро­чи­то ако је она у ду­хов­ној и ин­те­лек­ту­ал­ној сфе­ри, са­др­жа­на је у ис­кри­ста­ли­са­ној све­сти о ње­ном сми­слу и зна­че­њу. То је по­ла­зи­ште, основ. Та­кав основ од­ре­ђу­је и окви­ре, на­зи­ре до­ме­те, утвр­ђу­је пра­го­ве. На­слов­на син­таг­ма ове књи­ге ме­та­фо­рич­ки из­ра­жа­ва су­шти­ну сва­ке од ње­них са­став­ни­ца.
Увод­ни рад, ка­ко сам аутор ка­же, утвр­ђу­је ста­ри основ. Из­ве­ден је из ши­ре рас­пра­ве „Кри­ти­ка као књи­жев­ни жа­нр“, са на­ме­ром да се ука­же на зна­чај еле­мен­тар­ног об­ли­ка књи­жев­не кри­ти­ке – књи­жев­но­кри­тич­ки при­каз, и да се бли­же од­ре­ди ова „ли­те­рар­на вр­ста“. Два еле­мен­та без ко­јих не­ма књи­жев­ног при­ка­за је­су увид у књи­жев­но де­ло и суд о ње­го­вој вред­но­сти. Тре­ба да­ти ин­фор­ма­ци­ју, ту­ма­че­ње и вред­но­ва­ње. Ка­да је реч о при­ка­зи­ва­њу но­вог књи­жев­ног де­ла, ва­љан при­ступ оба­ве­зу­је на са­гле­да­ва­ње де­ла уну­тар це­ло­куп­ног опу­са од­ре­ђе­ног пи­сца, раз­ма­тра­ње де­ла у од­но­су пре­ма укуп­ном књи­жев­ном и кул­тур­ном кон­тек­сту и от­кри­ва­ње оних од­ли­ка ко­ји­ма оно обо­га­ћу­је је­зик, књи­жев­ност и кул­ту­ру. И упра­во је то основ од ко­јег Пеј­чић по­ла­зи. Све су ове ком­по­нен­те ја­сно уоч­љи­ве у ње­го­вом по­ступ­ку.
У пр­во­ме кру­гу на­шли су се ра­до­ви о ми­сли­о­ци­ма, ис­тра­жи­ва­чи­ма, про­у­ча­ва­о­ци­ма, ак­си­о­ло­зи­ма чи­ја се ми­сао за­др­жа­ла и на срп­ској књи­жев­но­сти два­де­се­тог ве­ка. „Круг пр­ви“ по­све­ћен је, да­кле, књи­жев­ној кри­ти­ци и кри­ти­ча­ри­ма. Њи­хо­ва оства­ре­ња пред­ста­вља­ју основ у од­ре­ђе­ном сми­слу, с об­зи­ром на то да сва­ки од ових ауто­ра има из­гра­ђен лич­ни ми­са­о­ни иден­ти­тет: Ни­ко­ла Ми­ло­ше­вић у на­чи­ну на ко­ји при­сту­па де­лу, у по­ступ­ку, ком­по­зи­ци­ји, је­зи­ку и сти­лу из­ра­жа­ва­ња; Ра­до­мир Кон­стан­ти­но­вић у сми­слу ис­пи­ти­ва­ња срп­ске по­е­зи­је два­де­се­тог ве­ка, али и би­ти пе­снич­ког; Иси­до­ра Се­ку­лић по ши­ри­ни ду­хов­ног об­зор­ја. Ви­то­ше­ви­ће­во Срп­ско пе­сни­штво 1901–1914 са­мо је по се­би те­мељ, али и при­мер ка­ко тре­ба из­гра­ди­ти ана­то­ми­ју јед­ног пе­снич­ког и кул­тур­но-исто­риј­ског раз­до­бља. Вла­де­та Је­ро­тић основ је по свом ре­не­сан­сном ду­ху ко­ји опле­ме­њу­је сва ње­го­ва оства­ре­ња, по по­зна­ва­њу број­них ди­сци­пли­на ре­ле­вант­них за пред­мет о ко­јем пи­ше. Сва­ки рад о по­ме­ну­тим ауто­ри­ма по­но­во је при­ча за се­бе.
У „Кру­гу дру­гом“ и „Кру­гу тре­ћем“, окви­ри­ма, на­ла­зе се књи­жев­но­кри­тич­ки ра­до­ви о по­је­ди­ним де­ли­ма, пи­сци­ма и те­ма­ма. Иако су на­ста­ја­ли у ши­ро­ком вре­мен­ском ра­спо­ну (1976–2007), из сва­ко­га се очи­та­ва из­гра­ђен по­сту­пак са ја­сним ци­љем – (пре)вред­но­ва­ње. Већ из пр­вог ра­да ово­га кру­га „Не­се­бе­зна­ло ја­ко Дра­га­на Алек­си­ћа“ уоча­ва­ју се ка­рак­те­ри­сти­ке Пеј­чи­ће­вог по­ступ­ка, ко­је су обе­леж­је и оста­лих об­ја­вље­них ра­до­ва, а то су по­ступ­ност, си­сте­ма­тич­ност, те­о­риј­ско и фи­ло­соф­ско зна­ње, увид у ли­те­ра­ту­ру, ши­ро­ко по­ста­вља­ње за­кључ­ка ко­ји до­но­си об­ја­шње­ње и вред­но­ва­ње. (Ако суд и ни­је екс­пли­цит­но из­ре­чен, ја­сно су из­не­ти раз­ло­зи због ко­јих је вред­но­ва­ње из­о­ста­ло.) Та­ко нас у по­ме­ну­том ра­ду Пеј­чић нај­пре ин­фор­ми­ше о да­да­и­зму, са на­во­ђе­њем обим­не ли­те­ра­ту­ре у фу­сно­та­ма, по­том, у дру­гом одељ­ку, пре­ла­зи на срп­ског да­да­и­сту Дра­га­на Алек­си­ћа – ње­го­ву по­е­ти­ку, па по­е­зи­ју, је­зик њен, да би у за­кључ­ку из­нео суд­би­ну да­да­и­зма као по­кре­та и суд­би­ну пе­сни­ка Дра­га­на Алек­си­ћа, до­ме­те и од­је­ке ко­је је ње­го­во ства­ра­ла­штво има­ло.
Та­квог је ка­рак­те­ра и ана­ли­тич­ко-син­те­тич­ка сту­ди­ја о Ми­ро­сла­ву Јо­си­ћу Ви­шњи­ћу. Књи­гу Хи­ља­ду и јед­на реч по­сма­тра у ши­рем кон­тек­сту срод­них оства­ре­ња, за­тим је жан­ров­ски од­ре­ђу­је, по­том об­ја­шња­ва по­ли­се­ми­чан ка­рак­тер од­ред­ни­ца, па раз­ли­чи­те ди­мен­зи­је овог де­ла – до вред­но­сног