ВАНРЕДНО стање је у политици, обичан свет гледа своја посла. Ја живим у тзв. дубокој Француској, у мирној улици на рубу мирног града, и ствари посматрам из свог, усамљеничког угла - каже, за “Новости”, књижевник Милован Данојлић, одговарајући на питање како Француска живи после терористичког напада у Паризу.
Ове јесени му је изишло пет што нових, што поновљених издања (“Писма без адресе” у два тома, “Обнова смисла”, “Куда иду корњаче”, “Русија, наша далека мајка”), и изабран је за дописног члана САНУ. Изабране и нове песме и епиграми, које представља у књизи “Обнова смисла” (“Албатрос плус”), настајале су су током две драматичне и бурне деценије наше новије историје - од 1990. до 2010. године.
* Како се то време огледа у песмама?
- Пишем као што дишем, а ваздух је један и заједнички свим људима одређеног поднебља и времена. Хтео - не хтео, делим судбину свог племена, очајавам са њим, и одупирем се у његово име. Језик је најлепши дар који песник добија од свог народа, а песма покушај давања уздарја.
* Којим путем се данас лакше приближавамо истини у нама и око нас, поезијом или прозом?
- Поезија је животодајна струја која носи све што пишемо, чинимо и мислимо, разлика између књижевних родова је у степену згушњавања. Поезија у стиху нема широк круг љубитеља, читалачка публика се лакше сналази у прози у којој је свети пламен пригушен, а срж доживљеног разблажена. Наше време тежи лакоћи у свим областима живота и рада. Код толиког брбљања, песма чува високу цену сваке речи.
ЛИПА И ЛАС ВЕГАС* ОД светлећих реклама у Лас Вегасу, кажете још, лепша су два пожутела листа липе...
- Па и јесу. Између природе и цивилизације песник је, по сили ствари, ближи природи. Структура једног листа липе лепша је и чудеснија од свих техничких проналазака. Њој се дивим, а техником се, у најбољем случају, користим.
* У једној песми кажете да “лаж и истина спроводе блуд, темељ се давно љуља под нама”. Постоји ли могућност обнове смисла?
- Како расте насиље лажи, тако јача и отпор здраве памети. Најтеже је рашчистити збрку, утврдити где шта стоји. Песма нас непрестано враћа почецима живљења, гледања и просуђивања. Превише је лицемерја, подлости и обмана, око нас, и још више, у свету. У борби за смисао треба ићи до краја, не обазирући се на цену коју ваља платити. Свет се гуши од лажи.
* Пишете и ово: “Ко се надао овој беди: фашизам и комунизам могао је да победи само неко ко је од њих гори”.
- Јасно је на кога се то односи. У животу, клин се клином избија, а у историји, јаче зло побеђује слабије зло. Добро је одвећ увиђавно и правдољубиво, за борбу против зла тражи се друга врста енергије. Победник у себе укључује део зле силе коју је победио, он је на неки начин наставља.
* Како са позиције председника Српске књижевне задруге сагледавате стање у које су доведене националне институције културе, издавачке куће и слободни уметници?
- Стање је очајно, а друштвена небрига застрашујућа. Обраћали смо се на многе адресе, званичници нас не удостојавају ни најобичнијег пристојног одговора, а камоли воље да седнемо и размотримо нагомилане тешкоће. Ово мало баштине, однеговане у протекла два столећа, спало је на просјачки штап и на неизвесно животарење од данас до сутра. Како ствари сада стоје, може се десити да се Плаво коло СКЗ, или Летопис Матице српске, један од најстаријих европских часописа, једноставно, и тихо, угасе, а да нико из државног врха то не примети, нити да се због тога узбуди. Ишчезавање “Просвете”, главног издавачког предузећа Републике Србије, или гашење агенције Танјуг, десило се по аутоматизму изван људске контроле. Тако су и национални музеји основани у много сиромашнијим временима од данашњег, отерани у вишегодишњу хибернацију, а никога да барем подношењем оставке укаже на скандалозно стање. Испада да нам ММФ води и културну политику...
ОБНОВА ДОСТОЈАНСТВА* ЧЕМУ вас је научио живот у туђини?
- Скромности. Сагледавању нашег правог места у свету. Обнови достојанства на другим, јачим основама.
* Где је решење?
- Развој националне културе малих и сиромашних земаља не сме се препустити на милост и немилост примитивном капитализму, какав се код нас, од почетка 21. века, заводи. У богатом и развијеном капиталистичком свету издавачке куће, позоришта, музеји, установе, као и појединачна прегнућа су под сталном, систематском бригом државе, као и приватних фондација, мецена и задужбина. Они делују као коректив тржишних закона, чија је буквална и догматска примена у културном стваралаштву штетна, ако не и погубна. За ово што се данас дешава понајмање је криво материјално сиромаштво: њему се можемо и морамо прилагођавати, радити оно што допуштају могућности. Много је опаснија неодговорност државних чинилаца, њихова несвесност и несавесност, препуштање читаве једне области живота самоубилачкој инерцији. Откако сам се нашао у Управном одбору СКЗ, дошао сам у положај неуспешног уличног просјака. Не знам колико ћу дуго још издржати.
* Суш­тин­ски патриотизам је, како сте једном рекли, у моћи јачања и про­чишћавања матерњег језика. Како стојимо на том пољу?
- То се односи, пре свега, на књижевну уметност. Срећно и узорито коришћење матерњег језика је прворазредан патриотски чин, без обзира на садржај онога што се саопштава, као што је декларисани родољуб који се изражава бирократским поштапалицама лош патриота, колико год иначе љубио отаџбину. Једна мерила важе на бојном пољу, друга у политици, трећа у писању.
ЧУДНО СХВАТАЊЕ СЛОБОДЕ* КАКО тумачите буру коју је у јавности изазвао став председника САНУ о Косову и Метохији?
- Једном озбиљном јавном раднику, стручњаку у свом послу, човеку у чију оданост земљи и народу немамо разлога да сумњамо, поставе питање шта мисли о једном осетљивом проблему, и он, непосредно и искрено, изнесе своје виђење, и “јавност” се онда наљути. На шта? На то што је уопште пристао на разговор. Шта је требало да учини? Да каже оно што не мисли? Чудно схватање слободе и демократије.
* Успева ли српска савремена књижевност да држи светску меру?
- Успева, самим тим што је део тог, једино постојећег света. А светска мера, иначе, није нарочито висока, па ни држање корака не изискује превелики труд. Превише се пише и објављује, и у тој плеви ретко се нађе покоје здраво зрно.
* Сведоци смо сеобе народа, ратни бубњеви су све гласнији... Као да је свет на ивици новог светског рата?
- Од 1945. до данас рат никад није престајао, и у њему САД држе поносно прво место. Запад је извршио низ освајачких похода на арапске земље, усмртио милионе људи, понизио муслиманску рају од Либије до Сирије и Ирака, комбинујући пљачкашке побуде са узвишеном реториком бораца за демократију и људска права, што је, код тог несрећног и заосталог света, пробудило лудачке осветничке нагоне. Зло цивилизованих је распламсало зло код примитивних, и сад нам се нападач представља као нападнуто невинашце... Они који бацају бомбе са висине од 12.000 метара, убијајући притом и цивиле, слове као јунаци, а они што хрле у смрт опасани динамитом, оцењени су као кукавице! Тероризам је суманута реакција немоћних, понижених и увређених, и ту су реакцију изазвали западњачки моћници. Државе на чијем су челу стајали Садам Хусеин, Гадафи или ел Асад, имале су сто пута мање невино настрадалих од каснијих милионских жртава у Ираку, Либији и Сирији. Тирани су били милосрднији према народу од самозваних усрећитеља и ослободилаца. Сеоба народа је бежанија из држава које је Запад растурио и уназадио. То је божја казна за агресоре.
* Како да се Срби ту снађу?
- Ми смо, у овој навали несрећних бескућника, поново, ни криви ни дужни, жртва туђе, криминалне неодговорности. Да се приближимо моћном злочинцу, примамо на себе део његове кривице.