ПРЕТПЛАТА, четворогодишња, багателна

ПРЕТПЛАТА, четворогодишња, багателна
на СПЕКТАР (Новибусур), Тајноводство, ВЕЧИТЕ ЧУДЕСНЕ КОРЕНОВЕ, УЖАС

Укупно приказа странице

четвртак, 31. децембар 2015.

Наш земљак - Жића Марадона из Пожаревца

БЕОГРАЂАНИН Живорад Ђурић, познатији као Жића Марадона, родом из Пожаревца, постао је добротвор напаћене петочлане породице Ерцеговчевић, која живи у руинираној кући у селу Брадарац. У собама које прокишњавају, без кухиње и купатила, у овој кући су се преко две деценије злопатили Мирјана Ерцеговчевић, родом из Мостара, и њених четворо деце, која су овде прославила и пунолетство. Чим је Ђурић чуо за ову породицу и муке кроз које годинама пролази, решио је да им помогне. 
- За  обнову куће обезбедио сам блокове, цемент и гвожђе, јер је недопустиво да у 21. веку мајка са четворо деце живи у оваквим условима - рекао је Ђурић.
У селу Брадарац Ђурић је помогао још девет избегличких породица, којима је обезбедио дрва за огрев. У октобру је прискочио у помоћ и пожаревачкој тенисерки Јелени Грујић (9), плативши за њу услуге тренера и трошкове превоза и смештаја у Анталији, у Турској, где је она освојила сребро на Светском првенству за децу до 10 година. Ђурић је од ове године почео да измирује и кирију за једну угрожену породицу у Пожаревцу, а преко целе године плаћа и ужину за основце из социјално угрожених породица.
Ђурић угроженима помаже у склопу своје акције “Буди хуман, ја сам хуман”, коју је покренуо пре две године, када је једном ђаку обезбедио инвалидска колица и почео са плаћањем ужине за сиромашне основце. Он је позвао све имућне људе да се укључе у ову акцију и помогну најмлађима.
- Будућност Србије нису ни ваше куће, ни ваши аутомобили, ни ваше јахте. Будућност су наша деца. Зато помозите Србији кад јој је најтеже, тако што ћете помоћи њене најмлађе - апелује Ђурић.
За свој хуманитарни рад, он је прошле године награђен Октобарском наградом Пожаревца. Новчани део награде - 500 евра, Ђурић је поклонио теткицама у средњим школама.

НАДИМАК
Ђурић је надимак Марадона добио захваљујући коврџавој коси и минђуши, због којих подсећа на аргентинског фудбалског аса. Раније је играо у првој кошаркашкој лиги Србије, у клубу Младост из Земуна, али се, због саобраћајног удеса, одрекао спорта и посветио гајењу ротвајлера.

Хумани Марадона из Пожаревца | Репортаже | Novosti.rs

понедељак, 28. децембар 2015.

Њ.К.В. Престолонаследник Александар – у служби отаџбине Београд, 28. децембар 2015.

Канцеларија Њ.К.В. Престолонаследника Александра 

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ
Њ.К.В. Престолонаследник Александар – у служби отаџбине
Београд, 28. децембар 2015. - По коначном повратку у отаџбину у лето 2001, Престолонаследник Александар је, као старешинаДома Карађођевића, добио право боравка у дворском комплексу на Дедињу, Белом и Старом двору које је подигао његов дедаКраљ Александар УјединитељПремда су оба Двора  конфискована имовина Карађорђевића, престолоналседник је у запуштена и оронула здања ― која са близу 7.000 квм, а око 135 хектара паркова представљају српски Версај ―  уложио огромна лична средства. За мање од годину дана  оба дворска здања оспособљена су за свечане пријеме, хуманитарне акције, добротворне вечери. За три године самосталног финансирања дворова, Престолоналедник Александар и Принцеза Катарина организовали су, осим за домаће званице, серију пријема за високе делегације из иностранства, дипломатски кор и њихове званице, за Српску православну цркву и друге верске заједнице, примили низ крунисаних глава, бивших и садашњих председника и премијера, били с подједнаким уважавањем примани од највиших званичника у Лондону, Вашингтону, Паризу и Москви, и тако значајно утицали на побољшање угледа Србије у међународној јавности.
Недовољно је познато да Њ.К.В. Престолонаследник Александар и Принцеза Катарина, годинама истрајно помажу хиљаде деце, ратних сирочади, без родитеља, делећи им вредне божићне и ускршње поклоне. У безброј хуманитарних акција сакупљена су значајна средства која су потом додељена дечјим установама, а старањем принцезе, деца бесплатно упућивана у летње кампове у Грчкој. Упоредо са бригом за децу,Фондација престолонаследника за образовање и културу додељује нарочите стипендије најбољим студентима са српских универзитета, и обезбеђује више десетина бесплатних стипендија на више европских и америчких универзитета, укучујући и 40 школарнина за мастер студије у Енглеској, на универзитету у Нотингему. Престолонаследникова фондација организовала је учешће наших студената на бројним летњим школама, помогла оснивање Центра за развој каријере. Свакога јуна, око 600 „вуковаца“ најбољих ђака, из Србије и Републике српске долазе са својим породицама у Бели двор где добијају јавна признања са своје школске успехе.
У Србији где су сви велики музеји заворени већ дуже од једне деценије Бели и Стари двор, који су већ по архитектонској вредности споменици високе категорије, са својом репрезентативном колекцијом слика страних и домаћих аутора ― од Николе Пусена, Палма Векие,Каналета и Рубенсове школедо Аивазовског, Ежена ДелакроаПаје ЈовановићаВлаха Буковца, Шпире Боцарића, све до низа скулптураИвана Мештровића у отвореном простору ― данас најбољи српски музеј доступан широкој публици. На иницијативу принца Александра рестаурисана су многа вредна уметничка дела из Дворова, о трошку пријатељских држава.
До повратkа Њ.К.В. Пресолонаследника Александра у отаџбину, Дворски комплекс је био „забрањена зона“ за српску јавност. Уз подршку  Министарства културе Србије, Њ.К.В. Престолонаследник Александар је организовао и посете Дворском комплексу које су, углавном бесплатно (деца, студенти, пензионери, итд), у протеклој деценији, а уз пратњу дворског водича, обишли бројни посетиоци, њих око 330.000 из Србије. Бројне стране госте, близу 30.000, доводи током већег дела године, Туристичка организација Београда.
Престолонаследникова супруга, Њ.К.В. Принцеза Катарина је на хуманитарном пољу остварила изванредне резултате: за 14 година, сваке године је у Србији стизало медицинске и друге опреме за наше болнице и домове здравља у вредности од милион евра, укупно 14 милиона евра! Принцезина хуманитарна организација донирала је српским медицинским установама преко 200 инкубатора, мамографе и друге неопходне, скупе апарате, организовала бесплатне операције за болесну децу и доводила стране хирурге да у Београду оперишу најтеже болеснике.  Уз подршку Њ.К.В. Александра одржано је шест  конгреса лекара, укључујући и скуп за око 500 онколога, успостављена бесплатна пракса за српске лекаре на најбољим европским и америчким клиникама (Мејо, МД Андерсон, Слоан Кетеринг, Харвард), итд. Хуманитарним активностима, које трају непрестано од повратка Њ.К.В. Престолонаследника Александра у Отаџбину, спасено је хиљаде живота и помогнут велики број оболелих, сиромашних, као и особа са инвалидитетом.
Да би се огромни трошкови које, ни уз годишњу подршку државе,  није могуће покрити, Престолоналседник и принцеза су продали своју велику кућу у Лондону, стечену деценијама дугим радом и новац уложили у одржавање Дворова, имовине која није у њиховом него у државном власништву. Стога нема смисла ни одговарати на ружне, таблоидне наслове у нашој штампи о финансијским тешкоћама у одржавању Дворског комплекса, него само набројати  бројне активности Њ.К.В. Престолонаследника Александра и Њ.К.В. Принцезе Катарине који су, до краја предани потребама грађана Србије, у потпуности у служби Отаџбине.

четвртак, 17. децембар 2015.

ОСМИ НАЈБОГАТИЈИ СРБИН У ДИЈАСПОРИ

Слободан Павловић: Нећу одустати од свог народа |
СЛОБОДАН Павловић, један од најбогатијих Срба у свету, све чешће долази у родни крај, у своју Семберију. Надгледа изградњу еколошког града Слобомира крај Дрине и већ две деценије покушава да улагањем у Републику Српску свом народу помогне да боље живи. 
- Тешко ми је кад видим да у мојој Српској деца нису научена да раде. Родитељи праве највећу грешку ставом - ми смо живели тешко, па нек деца сада уживају. У Америци, отац детету чим напуни 18 година каже: "Иди ради и живи самостално, ја сам ту да ти помогнем, али мораш да научиш да се бориш за себе". То је прави пут - прича Слободан.
За Републику Српску каже да је земља великог потенцијала која би могла да буде оаза благостања.
- Али, људи који живе у Српској то не виде и то ме боли. Много се ради, али нажалост наша деца још нису способна да поведу Српску правим путем - каже Слободан. - Код Срба је само битно рећи "сви су лопови". Па ако су сви лопови, хајде да видимо због чега и како да их се решимо. Да ли је проблем у власти, или у народу, и шта да урадимо. А не само да причамо - каже он.
У Српској је запослио 1.200 људи, који углавном раде у Слобомир граду, банци, на универзитету... Његова визија је да у Српској нема незапослених.
- Од 1991. године инвестирам у РС. Направио сам мост и спојио Србију и Српску. О новцу који сам инвестирао нећу да причам. Покушаћу све док сам жив да запослим што више људи. Наилазим на неразумевање, поготово код начелника и градоначелника, али се борим. Нећу одустати од свог народа. Боли ме душа што млади одлазе из Српске. Да имају посао остали би и то је мој циљ. Да их задржим овде и обезбедим им посао и плату од које могу да живе - истиче Слободан.
О политици неће да прича, јер је човек економије, а не политике.
ОСМИ НАЈБОГАТИЈИ СРБИН У ДИЈАСПОРИСЛОБОДАН Павловић се по богатству налази на осмом месту најбогатијих Срба у дијаспори. Стигао је у Америку почетком шездесетих година прошлог века. За три деценије са супругом Миром изградио је у Чикагу 40 зграда са становима за изнајмљивање.
- Слика Срба у свету је лоша. На нас гледају као на лоше момке. Рат нам је донео велико зло и тешко је изградити добар имиџ кад нас стално бије лош глас. Поред тога, свет стално баца неку "кост" међу нас Србе, око које се свађамо и делимо. Србима је потребно јединство. Кад бисмо били јединствени, нико нам ништа на кугли земаљској не би могао - каже Слободан.
Боли Слободана и однос Србије и Српске према људима из дијаспоре.
- На народ из дијаспоре се гледа као на грађане другог реда. Често се само гледамо кроз новац и онда смо добри. Дијаспора ће увек бити уз свој народ. Ја сам читав живот посветио идеји да помирим дијаспору и матицу Србију. То сам успео почетком деведесетих, мостом између Републике Српске и Србије и остварио свој дечачки сан. Сада сањам Српску у којој сви раде - каже Слободан.
На питање "Новости" кад ће у пензију, господин Павловић одговара:
- Кад умрем. Штета је што људи, способни, кад оду у пензију престану да раде, седе и чекају да умру.
ГРАД БЕЗ ОЏАКА
ИЗГРАДЊА града Слобомира започела је пре две деценије кад је откупљено 45 хектара земље крај Дрине. Слободан и његова супруга Мира Павловић купили су још 45 хектара, који се налазе на другој обали Дрине, на десетак километара од Бијељине. Слобомир је замишљен као први еколошки град на свету. Или, како каже Слободан, град без оџака. Даље, град се греје и користи све погодности термалне воде која је откривена на 1.800 метара. У току је изградња аква-парка вредна 17 милиона евра. У априлу наредне године биће завршена прва фаза. Поред аква-парка, у Слобомиру се граде зграде и инфраструктура, а у граду је отворен престижни Универзитет Слобомир.
Мира и Слободан Павловић у Слобомир граду
БАНКА
ПАВЛОВИЋ интернационaл банка са седиштем у Слобомиру, након куповине и припајања Семберске банке из Бијељине, Привредне банке из Брчког и Привредне банке из Добоја, чини модерну међународну банку, која својом мрежом са 36 локација покрива велики део територије Босне и Херцеговине. Посебно је позната по улагањима у пољопривредни сектор у Републици Српској.


Слободан Павловић: Нећу одустати од свог народа | Република Српска | Novosti.rs

петак, 11. децембар 2015.

новац, "српска посла" и неслога

Нашој кући у Чикагу, у којој је музеј "Свети Сава", прети продаја због великог дуга, а прихода готово и да нема. Због неслоге би могли да изгубе здање вредно 2.000.000 долара. Позајмљени новац се троши само на одржавање
ЈЕДНОЈ од највреднијих некретнина српске заједнице у Америци - кући коју су наши официри у емиграцији купили после Другог светског рата, прети одлазак на добош! Тиме би Срби у дијаспори остали без чувене куће на елитној Бери авенији, чија се вредност процењује на око два милиона долара. А као и у отаџбини, узрок су новац, "српска посла" и неслога. 
Део од укупно 100 чланова српског клуба, укључујући бивше председнике, обратио се нашој редакцији, тврдећи да садашња управа намерава да прода кућу. Њихова намера је да тако измире дуговања, а Музеј изместе на другу локацију.
Размирице су започеле због великог дуга. Наиме, кућа која је од 1952. године била окупљалиште Срба у Чикагу, најпре Центар, па Клуб, претворена је у Музеј "Свети Сава" да би се избегло плаћање папреног пореза на некретнине. Упркос томе, како сазнајемо, део суме од неизмирених пореза и кредит од 200.000 долара узет пре 15 година, за поправку куће, направили су дуг од око 300.000 долара.
- Прошле јесени група чланова заказала је ванредан састанак чланства и Управе музеја - каже Милош Тодоровић, бивши председник Музеја. - Састанку је присуствовало готово две трећине чланства, али из Управе нико није дошао. Једина тачка дневног реда била је финансијска ситуација у Музеју и наша жеља да сазнамо планове Управе. Кредит који Музеј има у то време је доспевао на наплату, а могао је да се исплати само узимањем новог. Врло је занимљиво да су међу повериоцима старог зајма били и председник Музеја др Живојин Павловић и секретарица Весна Нобле.
Како наш саговорник каже, Управа је већ имала свој предлог зајма који ће тражити, а већина чланства је предлагала и друге повољније опције.
- Штавише, потпуно су игнорисали наше препоруке и савете, а неистомишљенике су пролетос избацивали из чланства због "сукоба у мишљењу" - каже Тодоровић. - На делу је самовоља управе. Павловићу и Ноблеовој предочено је да као заинтересована страна, пошто су повериоци, не би смели да учествују у доношењу тако битне финансијске одлуке. Уместо да послушају предлоге, они су за прошлу недељу сазвали седницу да изгласају продају куће. Сматрам да продаја куће није решење, већ да се овај двојац потпуно удаљи из Музеја и да се одрже нови избори.
Како наш саговорник објашњава, упркос џентлменском договору да се председници Клуба, односно Музеја, смењују сваке године, а бирају се из Управе, др Живојин Павловић је "на власти" пету годину.
НАДАЛИ СЕ ПОВРАТКУ У СРБИЈУСрспку кућу у Чикагу, после Другог светског рата, купили су од добровољних прилога српски краљеви официри, који су емигрирали и нису желели да се врате у Титову Југославију. Издвајали су по 25 долара месечно, најпре за организацију "Душан Силни" која је била политичка, али антикомунистичка. До данас здање које је у међувремену постало Музеј, "живи" искључиво од добровољних прилога и волонтирања чланова. Све године у изгнанству, официрима ова кућа била је важно уточиште, а сан о повратку у земљу на белим коњима са краљем на челу, остао је неостварен.
- То му полази за руком уз помоћ оверених писмених овлашћења чланова који, што је логично, гласају за све његове предлоге - каже Тодоровић. - Мада, ми и не знамо колики је тачан број чланова. Они говоре да их је 100. Али ми из уплаћивања годишње чланарине закључујемо да их је мање.
По Тодоровићевим речима, Музеј има огроман дуг, а културне активности су сведене на минимум, иако је ова кућа, уз српски Културни клуб у Паризу, једина културна организација Срба у дијаспори.
- Културне манифестације се одржавају врло ретко, у најбољем случају једном месечно - наставља Тодоровић. - Позајмљени новац се троши на одржавање зграде, а прихода готово да нема. Управа за то време ужива у својим "титулама" и уноси раздор у српску заједницу. Српски музеј, заправо, функционише као приватни клуб председника и секретарице, а из њега се истерују људи који су годинама добровољно радили у организацији која је мењала име, али је до доласка садашње управе била отворена за све Србе. Чак је и једино српско позориште у Америци "Мира Сремчевић", после 10 година постојања и рада при овој српској кући, наишло на затворена врата - буквално и фигуративно.
НЕМА ОДЛУКА БЕЗ ВЕЋИНЕ
- Ванредни састанак чланства Музеја одржан је у недељу, а присуствовало је 15 чланова од којих су петоро из управе - каже за "Новости" Весна Нобле, секретар Музеја. - Овако слаб одзив чланства је показатељ нивоа њиховог интересовања за будућност једне изузетно важне институције у дијаспори. Управа није у позицији да доноси одлуке о продаји куће и релокацији без присуства две трећине чланства, па зато на последњем састанку ништа и није одлучено. Управа нема права за доношење виталних одлука, веће само већина чланства. Уколико статут организације не покрива одређено питање, у том случају се примењује закон државе Илиноис. Садашња управа поштује статут и сходно њему се понаша уз консултацију са правним саветником.

Свађе затварају „српску кућу” у Чикагу | Репортаже | Novosti.rs

недеља, 06. децембар 2015.

ЛИПА И ЛАС ВЕГАС

Српски књижевник за “новости”, о поезији, националној култури, слободи говора, свету на ивици новог светског рата. Зло цивилизованих је распламсало зло код примитивних, и сад нам се нападач представља као нападнуто невинашце
ВАНРЕДНО стање је у политици, обичан свет гледа своја посла. Ја живим у тзв. дубокој Француској, у мирној улици на рубу мирног града, и ствари посматрам из свог, усамљеничког угла - каже, за “Новости”, књижевник Милован Данојлић, одговарајући на питање како Француска живи после терористичког напада у Паризу.
Ове јесени му је изишло пет што нових, што поновљених издања (“Писма без адресе” у два тома, “Обнова смисла”, “Куда иду корњаче”, “Русија, наша далека мајка”), и изабран је за дописног члана САНУ. Изабране и нове песме и епиграми, које представља у књизи “Обнова смисла” (“Албатрос плус”), настајале су су током две драматичне и бурне деценије наше новије историје - од 1990. до 2010. године.
* Како се то време огледа у песмама?
- Пишем као што дишем, а ваздух је један и заједнички свим људима одређеног поднебља и времена. Хтео - не хтео, делим судбину свог племена, очајавам са њим, и одупирем се у његово име. Језик је најлепши дар који песник добија од свог народа, а песма покушај давања уздарја.
* Којим путем се данас лакше приближавамо истини у нама и око нас, поезијом или прозом?
- Поезија је животодајна струја која носи све што пишемо, чинимо и мислимо, разлика између књижевних родова је у степену згушњавања. Поезија у стиху нема широк круг љубитеља, читалачка публика се лакше сналази у прози у којој је свети пламен пригушен, а срж доживљеног разблажена. Наше време тежи лакоћи у свим областима живота и рада. Код толиког брбљања, песма чува високу цену сваке речи.
ЛИПА И ЛАС ВЕГАС* ОД светлећих реклама у Лас Вегасу, кажете још, лепша су два пожутела листа липе...
- Па и јесу. Између природе и цивилизације песник је, по сили ствари, ближи природи. Структура једног листа липе лепша је и чудеснија од свих техничких проналазака. Њој се дивим, а техником се, у најбољем случају, користим.
* У једној песми кажете да “лаж и истина спроводе блуд, темељ се давно љуља под нама”. Постоји ли могућност обнове смисла?
- Како расте насиље лажи, тако јача и отпор здраве памети. Најтеже је рашчистити збрку, утврдити где шта стоји. Песма нас непрестано враћа почецима живљења, гледања и просуђивања. Превише је лицемерја, подлости и обмана, око нас, и још више, у свету. У борби за смисао треба ићи до краја, не обазирући се на цену коју ваља платити. Свет се гуши од лажи.
* Пишете и ово: “Ко се надао овој беди: фашизам и комунизам могао је да победи само неко ко је од њих гори”.
- Јасно је на кога се то односи. У животу, клин се клином избија, а у историји, јаче зло побеђује слабије зло. Добро је одвећ увиђавно и правдољубиво, за борбу против зла тражи се друга врста енергије. Победник у себе укључује део зле силе коју је победио, он је на неки начин наставља.
* Како са позиције председника Српске књижевне задруге сагледавате стање у које су доведене националне институције културе, издавачке куће и слободни уметници?
- Стање је очајно, а друштвена небрига застрашујућа. Обраћали смо се на многе адресе, званичници нас не удостојавају ни најобичнијег пристојног одговора, а камоли воље да седнемо и размотримо нагомилане тешкоће. Ово мало баштине, однеговане у протекла два столећа, спало је на просјачки штап и на неизвесно животарење од данас до сутра. Како ствари сада стоје, може се десити да се Плаво коло СКЗ, или Летопис Матице српске, један од најстаријих европских часописа, једноставно, и тихо, угасе, а да нико из државног врха то не примети, нити да се због тога узбуди. Ишчезавање “Просвете”, главног издавачког предузећа Републике Србије, или гашење агенције Танјуг, десило се по аутоматизму изван људске контроле. Тако су и национални музеји основани у много сиромашнијим временима од данашњег, отерани у вишегодишњу хибернацију, а никога да барем подношењем оставке укаже на скандалозно стање. Испада да нам ММФ води и културну политику...
ОБНОВА ДОСТОЈАНСТВА* ЧЕМУ вас је научио живот у туђини?
- Скромности. Сагледавању нашег правог места у свету. Обнови достојанства на другим, јачим основама.
* Где је решење?
- Развој националне културе малих и сиромашних земаља не сме се препустити на милост и немилост примитивном капитализму, какав се код нас, од почетка 21. века, заводи. У богатом и развијеном капиталистичком свету издавачке куће, позоришта, музеји, установе, као и појединачна прегнућа су под сталном, систематском бригом државе, као и приватних фондација, мецена и задужбина. Они делују као коректив тржишних закона, чија је буквална и догматска примена у културном стваралаштву штетна, ако не и погубна. За ово што се данас дешава понајмање је криво материјално сиромаштво: њему се можемо и морамо прилагођавати, радити оно што допуштају могућности. Много је опаснија неодговорност државних чинилаца, њихова несвесност и несавесност, препуштање читаве једне области живота самоубилачкој инерцији. Откако сам се нашао у Управном одбору СКЗ, дошао сам у положај неуспешног уличног просјака. Не знам колико ћу дуго још издржати.
* Суш­тин­ски патриотизам је, како сте једном рекли, у моћи јачања и про­чишћавања матерњег језика. Како стојимо на том пољу?
- То се односи, пре свега, на књижевну уметност. Срећно и узорито коришћење матерњег језика је прворазредан патриотски чин, без обзира на садржај онога што се саопштава, као што је декларисани родољуб који се изражава бирократским поштапалицама лош патриота, колико год иначе љубио отаџбину. Једна мерила важе на бојном пољу, друга у политици, трећа у писању.
ЧУДНО СХВАТАЊЕ СЛОБОДЕ* КАКО тумачите буру коју је у јавности изазвао став председника САНУ о Косову и Метохији?
- Једном озбиљном јавном раднику, стручњаку у свом послу, човеку у чију оданост земљи и народу немамо разлога да сумњамо, поставе питање шта мисли о једном осетљивом проблему, и он, непосредно и искрено, изнесе своје виђење, и “јавност” се онда наљути. На шта? На то што је уопште пристао на разговор. Шта је требало да учини? Да каже оно што не мисли? Чудно схватање слободе и демократије.
* Успева ли српска савремена књижевност да држи светску меру?
- Успева, самим тим што је део тог, једино постојећег света. А светска мера, иначе, није нарочито висока, па ни држање корака не изискује превелики труд. Превише се пише и објављује, и у тој плеви ретко се нађе покоје здраво зрно.
* Сведоци смо сеобе народа, ратни бубњеви су све гласнији... Као да је свет на ивици новог светског рата?
- Од 1945. до данас рат никад није престајао, и у њему САД држе поносно прво место. Запад је извршио низ освајачких похода на арапске земље, усмртио милионе људи, понизио муслиманску рају од Либије до Сирије и Ирака, комбинујући пљачкашке побуде са узвишеном реториком бораца за демократију и људска права, што је, код тог несрећног и заосталог света, пробудило лудачке осветничке нагоне. Зло цивилизованих је распламсало зло код примитивних, и сад нам се нападач представља као нападнуто невинашце... Они који бацају бомбе са висине од 12.000 метара, убијајући притом и цивиле, слове као јунаци, а они што хрле у смрт опасани динамитом, оцењени су као кукавице! Тероризам је суманута реакција немоћних, понижених и увређених, и ту су реакцију изазвали западњачки моћници. Државе на чијем су челу стајали Садам Хусеин, Гадафи или ел Асад, имале су сто пута мање невино настрадалих од каснијих милионских жртава у Ираку, Либији и Сирији. Тирани су били милосрднији према народу од самозваних усрећитеља и ослободилаца. Сеоба народа је бежанија из држава које је Запад растурио и уназадио. То је божја казна за агресоре.
* Како да се Срби ту снађу?
- Ми смо, у овој навали несрећних бескућника, поново, ни криви ни дужни, жртва туђе, криминалне неодговорности. Да се приближимо моћном злочинцу, примамо на себе део његове кривице.

Милован Данојлић: Делим судбину свог племена | Култура | Novosti.rs

субота, 05. децембар 2015.

Овални кабинет


НАСЛЕДНИЦИМА Јосипа Броза Тита суд је међу хиљаду страна најновије документације у оквиру оставинског поступка доставио и допуњен списак инвентара из Резиденције у Ужичкој улици, под називом "Овални кабинет". Такође су добили и списак онога што је остало иза бившег југословенског председника у Меморијалном центру "Јосип Броз Тито".
- У великој кутији са фотокопијама налази се и први оставински спис из 1983. године, који је до сада био "изгубљен" - каже за "Новости" Виолета Кочић Митачек, заступница Титовог сина Мише и унуке Златице. - Коначно смо добили и ту фотокопију из које се види да је Јованка од почетка инсистирала на допуни спискова јер нису биле пописане све ствари које су остале иза њеног супруга.
На најновијим списковима налате се намештај, покућство, слике, накит, сервиси... Међутим, ни у једном досадашњем списку није се појавило ништа од драгоцености које се стално помињу у медијима - од камена са Месеца, поклона америчких астронаута, преко козачке сабље опточене златом, поклона од Стаљина, до вредних аутомобила и сатова.
Прве крађе Брозових ствари, према речима његовог унука Јошке Броза, почеле су одмах после Титовог одласка у болницу. Тада су нестале прве драгоцености из Ужичке. Јошка Броз је деведесетих година откупио од приватног лица порцелански сервис с Титовим ликом, за 800 марака. Сервис је из Ужичке узео Титов рођак, који је у вили радио као официр. И Драгољуб Мићуновић је својевремено обелоданио да је од 3.500 Титових слика, остало само 750.
С обзиром на то да су Брозови наследници до сада у четири наврата добили на хиљаде страна разних спискова из Архива Србије и Југославије, суда, Музеја "25. мај", суд им је дао рок до 16. децембра да упореде најновије спискове са ранијим. На рочишту ће се изјаснити да ли су то коначни спискови или предлажу ново извођење доказа.
Виолета Кочић Митачек каже да је немогуће ући стварима у траг, јер су спискови тако писани да се никада неће знати да ли је било три ниске бисерних огрлица или 30, с обзиром на то да нису дати детаљи, попут дужине или серијског броја.
УСТАВНА ЖАЛБА
КАКО је "Новостима" потврђено у Уставном суду, уставна жалба Титове унуке Светлане Броз, која је тражила заштиту права на суђење у разумном року, прослеђена је редовном суду. У УСС кажу да је то у складу с прописима будући да оставинска расправа иза Броза још траје.

Тајнa овалног кабинета | Друштво | Novosti.rs