ВАРЉИВА нада да ће нам пријатељи споља бити на помоћи има неку вредност само онда ако та помоћ њима чини рачуницу. Нека нас Бог сачува прилике да нас ослобађају браћа са Истока или да нас бране савезници са Запада.
У последњем рату ми смо доживели такво ослобођање и такву заштиту. Ја мислим да је свима нама јасно да решење нашег "бити или не бити" неће и не може доћи споља. То решење лежи у нама самима и ту га треба мукотрпно тражити и мозгом и срцем. Ако врзино коло лудости треба да стане, онда смо ми једини који га можемо зауставити.
Ово је у епилогу своје чувене књиге "Сећања из рата" записао Звонимир Вучковић (1916-2004), један од команданата Југословенске војске у отаџбини, а његово дело нашло се у издању Српске књижевне задруге, у плавим корицама 107. редовног кола.
Вучковић је, како у предговору пише Чедомир Антић, јасним и сведеним стилом пружио умерене, јасне и непретенциозне одговоре на велика питања Другог светског рата на тлу данашње Србије, а како су и ранији предговорници и коментатори његовог дела приметили, не наставља рат писањем својих успомена.
Био је дете југословенске државе, онакве каква је потекла из столетне борбе за ослобођење и уједињење. Рођен у католичкој, хрватској породици он је био део настајућег југословенског народа. За књигу сећања коју је објавио 1977. добио је награду "Слободан Јовановић" Удружења српских писаца и уметника у Лондону.
За храброст и заслуге у рату одликован је највишим српским и југословенским ратним орденом, поставши 1942. витез Карађорђеве звезде с мачевима. Почетком 1944. њему је био поверен задатак да се стара о заштити и евакуацији савезничких авијатичара оборених изнад територије Југославије.
У припремању Башког конгреса, играо је видну улогу уз Драгољуба Михаиловића који га је августа исте године послао као свог војног изасланика савезничкој команди у Италији.
После рата Вучковић је прешао у Француску и потом у САД, где је радио инжењерске послове у металној индустрији.