..
..
ДРЖАВНИ ВО (по Нушићу)
Да
ли су лецедерска срца наш симбол непрекидног континуитета, традиција која
траје?
Продавали
су се на вашарима док је робијао Нушић, зна се где; продају се и сто година
доцније, данас. Више и боље се продају него књиге и књижевни часописи... Немам
ја ништа против лецедерских срца и вашара, и народа у најширем смислу речи; чак
бих могао да потврдим како га волим; али - на даљину! У ствари, где је народ?
Не види се народ, већ црвена боја "која
једино не годи биковима, калуђерима и ћуранима... боја од које се гради
републиканска застава и жандармска униформа" (Нушић).
Не
годи ни мени, иако немам никаквих сродности са биковима, калуђерима, ћуранима,
републиканцима и жандармима...
У
пожаревачком казненом заводу Нушић је запитао стоку, по упутству старозаветног
Јова, да би га стока научила - о прошлости, садашњости и будућности. Неверне
Томе, а већина Срба је таква, поготову усмени типови или нечитаоци, нека потраже
Нушићеве Листиће писане
у ћелији бр. 11. Писца је, наводно, посетила извесна госпођица и поклонила му
"букетић као успомену на нашу љубав". Ево шта се збило после са тим
букетићом:
"Ја сам букетић метнуо на прозор, међу решетке. Хтео сам да спојим
љубав и чежњу, то је у овом моменту расположење моје душе! И заиста, ако је
крст израз вере, ленгер наде, а срце љубави,то ништа лепше не може да буде
израз чежње до апсанске решетке.
И замислите, - јутрос је пришао моме прозору један во. То није био обичан
во, јер је, верујте, својом озбиљношћу стекао од прве моје поверење, но које је
он проиграо. Кад се већ приближио моме прозору,дочепао је са највећом халапљивошћу
онај букетић који је
изражавао успомену на нашу вечиту љубав. И ја сам морао својим рођеним очима
да гледам како он прежива моју веру, љубав и надежду. Оно истина, то се троје често
прежива, али ипак - проклет био цео волујски род!..."
Нушић
је први писац који је саслушавао - вола!
Питао
га је ко је и како се зове, али во је ћутао и бацао га у очајање. На крају га
је ипак натерао да проговори - ко је по опредељењу? " Државни во" .
Питао га је и да ли је писмен. "Јесам, и пишем љубавне песме! " Државни
во је признао писцу да му је савест притисло
сало, и да га уопште не мучи чињеница што хиљаде хиљада његове рогате браће још
увек носе јарам и једу огризину. Нушић се ишчуђавао, а необични српски или државни
во, који је уз то још и писмен и пише љубавне песме, изнео је своју
аргументацију...
Бела Тукадруз (одломак из једног дужег рада)
ЛеЗ 0006122
ЛеЗ 0006122
Нема коментара:
Постави коментар