СТАРИМ ИЛИ НОВИМ ПУТЕВИМА

:.
..

На прави пут

Република, 18. 01. 1921.

Читајући услове које је Земљорадничка странка доставила влади као своје услове за улаз у владу, било ми је, као искреном пријатељу сваке па и сељачке демократије, и пријатно и непријатно у исти мах. Пријатно ми је било констатовати колико из народних маса долази јасних и отво­рених жеља за истинским коренитим реформама наше државе и друштва. Непријатно, што сам и овом прили­ком морао констатовати колико је пометености и дезоријентације унето двогодишњом рђавом партизанском политиком у цео наш јавни живот, и колико сви сталежи и кругови од тога пате. И једно и друго осећање је тако помешано да је тешко једно од другога одвојити, оно се поме­шано појављује при свакој тачки њихових услова. Примера ради, навешћемо са задовољством да се и Земљорадничка странка изјашњује за потпуни суверенитет народа и Уставотворне Скупштине. Само не знамо како се та изјава слаже са познатим држа­њем странке при досадашњим јасним повредама те суверености? Вредело би, дакле, добити од Земљорадничке странке мало више обавештења на који начин она мисли да би се њени услови стварно, не на папиру, могли а не само хтели испунити при вла­дајућем режиму и стварним одноша­јима сила у нашем друштву!

Још један парадокс! Док се нама стално пребацивало да смо нереални политичари, дотле су и земљорадници као и реалне демократе пример скроз нереалне политике. Услови Зем­љорадничке странке испуниће се та­ман онда када се и права демокра­тија оствари режимом централистичке монархије, коју тако слепо и бедно брани Демократска странка. Па ипак су нам ти услови симпатични, јер међу њима има и таквих који су - мислимо - много одређеније и јасније ушли и у наш програм (на пр. изборно чиновништво, императивни посланички мандат који смо ми проширили на целу скупштину, и т. д.), а особито због опште тенденције самих услова, тен­денције, да се наша државна поли­тика почне једном бавити од економских питања не само аграрним, које наравно, државотворци нису успели да реше! - него и општим економским питањима наше земље до којих наши државотворци, уверени смо, неће никад доспети! Неће од важнијих - за себе бар! - послова стићи!

Један од услова збунио је држа­вотворце. Земљорадничка странка тражи да Народна Скупштина буде бирана по сталежима, класама, да добије сталешки карактер. Тај се услов већ по други пут појављује у вези са решењем уставног питања. У нацрту Устава г. Ј. Смодлаке унето је, такође, тражење да бар један део Скупштине - код г. Ј. Смодла­ке горњи или представнички дом - ­буде састављен по сталежима. Г. Смодлака је то начелно вероватно пренео из Устава који му је служио за модел при изради његовог нацрта. Он претпоставља установу горњег дома за коју код нас нико неће ни да чује, те је тим захтев г. Смодлаке беспредметан. Земљорадници, при­родно, желећи да направе државу земљорадничком, желе да народно представништво буде сталешко, јер би у таквом случају они, као најјачи сталеж, могли бити апсолутни господари ситуације - бар у теорији. И само у теорији! И само на папиру! Бар др­жавотворни теоретичари Земљорад­ничке странке требало би да буду начисто с тим. Јер државу не чини један сталеж, не чине је ни сви сталежи, ни сума свих сталежа. Него међусобни, узајамни одношај свих сталежа, у њиховој заједничкој функцији. Држава није прост збир свих сталежа и њихових посебних интереса. Она је жив организам, не у баналном биолошком смислу него у најдубљим социоло­шком значењу. Спољна политика, одбрана земље, саобраћајне везе, фи­нансије и трговина (новац и царине), организација рада на селу и вароши, политичке слободе и право - све то подједнако интересује све сталеже. То је оно што је свима зајед­ничко. И то чини државу. На тим заједничким интересима треба надградити државу. И то је оно опште што тражи наш програм.

Све остало је посебно и сталешко, и најефикасније ће се изводити ако се остави посебним телима и сталешким организацијама. Ако неком државном телу треба дати сталешки карактер, то не може и не сме бити општа народна скупштина, него по­једине обласне или покрајинске скуп­штине, у којима би представници економских и професионалних тела имали природно и најплодније поље ра­да. Примера ради само ово: Далмација, са својим приморским каракте­ром, Словенија са својом знатно развијеном индустријом, Војводина са својим аграрним богатством, и т. д., имале би, сасвим природно и логично, обласно или покрајинско представ­ништво које би одговарало економ­ској и опште професионалној организацији тих покрајина.

Државни централизам се на тај на­чин најбоље - јер најприродније и  најлогичније - комбинује са политичком и економском децентрализацијом и са сталешком организацијом која, по самој природи свог развитка, добија све више синдикалистички карактер. Давати држави сталешки карактер, па било то земљораднички или раднички, показало се и у тео­рији и у пракси фатално. Али спровести сталешку организацију, која природно води децентрализацији, и синдикалну - а чувајући општи карактер државе - то је, унеколико, остварено у организацији Северне Америке, и то је све више идеал најнапреднијих умова Европе.[1]

Ја ћу за потврду цитирати речи француског теоретичара децентрализма, регионализма и синдикализма, г. Пол-Бонкура: "Ако се хоће да де­централизација буде потпорна и оправдана, и да носи у себи обећања, будућности, ако се хоће поуздана сигурност да она никад не може сакрити под привидним локалним слободама остатке прошлости и средство реакције, онда треба да се децентрализација политичке, административна и регионална удвоји са једном још нужнијом и дубљом децентрализацијом, децентрализацијом економском, професионалном и синдикалном." И г. Пол-Бонкур зами­шља, испод државне централне организације, регионалну, обласну, у којој би били заступљени земљорадници, индустријалци, трговци, радници. Те су организације, за логичне и природне везе, посредници намећу државе и индивидуе, оне координирају на­поре и уједињују воље за једну за­једничку акцију."

Нека се земљорадници потруде да мало озбиљније проуче наш програм и наше идеје, и нека покушају да уђу у идеје људи којих је свуда у свету све више, и који све живље теже и раде на реформи државе и друштва - па ће, уверени смо, увидети да је до циља коме и они теже много путева, али да је само један онај прави. Није по свему нескромно од нас ако мислимо да смо ми томе једном правом путу најближе, јер су нам скоро у свим питањима досад догађаји дали потпуно право.

---

[1] Стефановић је о овој теми писао и у чланку "У знаку синдикализма", Република, 16. 07. 1920., 1 и 17. 07. 1920., 1-2.

          = извор: Светислав Стефановић СТАРИМ ИЛИ НОВИМ ПУТЕВИМА

ОДАБРАНИ ПОЛИТИЧКИ СПИСИ

(1899-1943)  Приредио Предраг Пузић

ЛеЗ 0006121