Лампедуза је острво испред аутобуске станице у Београду
Алеш Штегер, познати словеначки романсијер и есејиста, у неформалном избегличком кампу у парку поред Београдске аутобуске станице 12 сати јавно је писао књижевни текст посвећен избегличкој кризи
Дечак, мигрант у Београду
Алеш Штегер, познати словеначки песник, романсијер и есејиста, у неформалном избегличком кампу у парку поред Београдске аутобуске станице 12 сати јавно је писао књижевни текст посвећен великој избегличкој кризи нашег времена и европском одговору на њу. Сусрећући се током дводневног боравка у Београду са избеглицама из Сирије, Авганистана, Јемена, Ирака, Либије и Сомалије и потом током дванаесточасовног писања у непосредном контакту са њима, Алеш Штегер обликовао је потресно и узбудљиво сведочанство о судбинама обичних људи који су, бежећи пред ратним насиљем, кренули на неизвесни пут избеглиштва.
– У Београду сам често био. Упознавао сам га у време ратова на Балкану, видео сам његове светле и тамне стране. Када сам пре неколико месеци одлучио да изаберем ново место за пројекат На крају записано, било ми је јасно да бих овог пута желео да реагујем на чињеницу избегличке трагедије која је уједно трагедија редефинисања европске самоспознаје. Испрва сам мислио да то буде Лампедуза. Лампедуза је већ дуго у машти Европљана и делује као метафора далеких граница Европе. Тамо негде далеко постоји проблем, али га ми не видимо. Негде, из дана у дан, из месеца у месец, из године у годину тону и даве се на десетине, на стотине људи који не желе ништа друго него да живе у миру, али ми, Европљани, не мислимо о томе. Неколико месеци касније Лампедуза је преплавила Европу. Можемо је наћи на Криту, у пограничним градовима Македоније и на главној железничкој станици у Будимпешти. И налазимо је такође испред главне аутобуске станице у Београду. Тамо је мало острво траве спаљено на летњем сунцу и посуто смећем. Ово острво је пребежиште стотина и стотина избеглица који су допливали овде на путу напред, ка Западу. Лампедуза је острво испред аутобуске станице у главном граду Србије и име на свим националним ТВ станицама у свим језицима самопроглашене Европе. У то име се говори и објављује првенствено да затворите границе уз повремене покушаје протеривања оних који немају где да оду. Ако пажљиво ослушнемо, волели би да буду сахрањени у земљи или избачени из европске климатске зоне. Али ово је реторика. Чињенице су другачије, много немилосрдније, директне, бруталне – каже Штегер на почетку свог текста писаног јуче у парку поред Београдске аутобуске станице.
Упоредо са писањем текста, Алеш Штегер (1973) урадио је читаву серију фотографија људи, догађаја и прозора које чине саставни део овог његовог пројекта.
После Љубљане, Фукушиме и Мексико Ситија, Београд је четврти град у коме Штегер реализује свој пројекат На крају записано.
– У Београду сам често био. Упознавао сам га у време ратова на Балкану, видео сам његове светле и тамне стране. Када сам пре неколико месеци одлучио да изаберем ново место за пројекат На крају записано, било ми је јасно да бих овог пута желео да реагујем на чињеницу избегличке трагедије која је уједно трагедија редефинисања европске самоспознаје. Испрва сам мислио да то буде Лампедуза. Лампедуза је већ дуго у машти Европљана и делује као метафора далеких граница Европе. Тамо негде далеко постоји проблем, али га ми не видимо. Негде, из дана у дан, из месеца у месец, из године у годину тону и даве се на десетине, на стотине људи који не желе ништа друго него да живе у миру, али ми, Европљани, не мислимо о томе. Неколико месеци касније Лампедуза је преплавила Европу. Можемо је наћи на Криту, у пограничним градовима Македоније и на главној железничкој станици у Будимпешти. И налазимо је такође испред главне аутобуске станице у Београду. Тамо је мало острво траве спаљено на летњем сунцу и посуто смећем. Ово острво је пребежиште стотина и стотина избеглица који су допливали овде на путу напред, ка Западу. Лампедуза је острво испред аутобуске станице у главном граду Србије и име на свим националним ТВ станицама у свим језицима самопроглашене Европе. У то име се говори и објављује првенствено да затворите границе уз повремене покушаје протеривања оних који немају где да оду. Ако пажљиво ослушнемо, волели би да буду сахрањени у земљи или избачени из европске климатске зоне. Али ово је реторика. Чињенице су другачије, много немилосрдније, директне, бруталне – каже Штегер на почетку свог текста писаног јуче у парку поред Београдске аутобуске станице.
Упоредо са писањем текста, Алеш Штегер (1973) урадио је читаву серију фотографија људи, догађаја и прозора које чине саставни део овог његовог пројекта.
После Љубљане, Фукушиме и Мексико Ситија, Београд је четврти град у коме Штегер реализује свој пројекат На крају записано.
= извор: Политика
