ПОНОЋНЕ РЕМИНИСЦЕНЦИЈЕ
Да нема ЗАВЕТИНА, не би ни било ових редова.
То је тако кад човек уђе у строгу завршницу, не својм вољом.
Хиром подмукле болести. Дакле, ненадано.
Комуникација се своди на дијалог са самим собом.
Нема жеље за продуженим, ваља још само нешто опоро.
Што може да стане у све краћој реченици, пре тачке,
Налик на метастазирани уметак у нечитком рукопису.
Настаје тако што избије сам из себе, кад се мисли, као и ћелије, побркају.
Можда сам и ја овако сићушан заиста ушао у науку о медицини?
Можда промакао међу статистичким подацима, иако сам некад желео
Да се овековечим у бајци. „Ах, још сте живи...“,
Каже ми светац у белом, који ме дуго зна, и који ме много дуже
Неће знати. На неком споредном излазу, као на крају последњег пасуса,
Чујем: „Лепо изгледате, ако то није неко лажно мутирање“, што би могло
Бити под пост скриптум. Под дебелим знаком питања, када је о канцеру реч.
Избегавам ту именицу, поготово такав наслов.
Није ми у овом трачку рационалности до патетике, ни до призивање чуда.
Поноћ је прошла, нема научног доказа да још увек постојим.
Није то ни игра морбидне ироније.
Ни нешто што је само у белешци, лично.
Голе чињенице самосуочавања. Интенција стварног.
Метафора, у трену кад се узме таблета, уз мало воде у чаши,
У којој се живот брчка, као да се дочепао вечности,
Ни не мислећи више о себи као природном одлагању смрти.
Е, сад што о смрти нико жив ништа не зна када је појединац у питању!
Свако је случај за себе! Тако испаде да сам и ја неки скрибомански егоиста.
Колико има непознатог и усред највећих открића тако једноставних решења?
Чему онда текст, овакав запис, предконачно самоислеђивање, неизвесно чепркање,
Ако осванем сутра, па и жврљотине, њему сличне, кад светлост дође за нови дан?
Можда, да се достојно одговори последњем изазову, без заблуде да се смрт може поетизовати. Најмање своја. Шта би уопште у свему овоме било нешто људско?
Ако има нечег достојанственог, онда нека то буду знаци,
Међу којима сам и досада живео. Можда и даље, упркос епилогу.
То је што човек пушта од себе, и то од кад постоји.
На одласку, ако се истовремено тиме негде и не долази.
 |
| Село Ивање, Радан планина, пролеће 2012 |
ТАКО СЕ САЊА, НЕ УМИРЕ
Кад изгуби и болнички кревет и остане сам,
Размишља о свему, највише о томе где је погрешио.
Тетура годинама уназад, претура по загонеткама,
Набаса и на оно што никад није било.
Тако би, са свим што је натоварио на себе,
Да похита напред, ако је напред одавде тамо.
Живот, сваким даном, заузима све мањи простор.
Шта све не стане у малу собу, још више у тачку екрана.
Стари скептик, тек што би кликнуо,
Ето, у трену, чуди се свету,
Као да је то каква игрица за доконе, на пропутовању до оностраног.
Ко би поверовао да и за будућност има толико места.
Није се окончало ни оно што давно завршило.
Није више лако сложити се с било чим у различитим временима.
Ни са собом од јуче.
Мозак губи трку с оним што је створио.
Не вреди подићи штап и показати шта је исправно.
Какав би то човек био када би заборавио
На своје обичне ствари које су опстале
На местима на којима се живот
Понекад највише љуљао.
Може се десити свакоме да опет све закључава
Кад чује, да неко, кога више нема, поново куца.
Три пута! Случајно?
Случајно и то што ветар одшкрине прозор у глуво доба?
Оловка, заоштрена с обе стране, тврда срца,
На троношцу, крај узглавља, само се устресе.
Наочаре спадну саме(?) с пола смежураног носа.
Као да им је доста што су се нагледале свега у четири ока.
Новине ни да шушну.
Тако се сања, не умире.
Нема коментара:
Постави коментар