ТАКО СЕ САЊА, НЕ УМИРЕ / Слободан Бранковић

ПОНОЋНЕ  РЕМИНИСЦЕНЦИЈЕ

Да нема ЗАВЕТИНА, не би ни било ових редова.

То је тако кад човек уђе у строгу завршницу, не својм вољом.

Хиром подмукле болести. Дакле, ненадано.

Комуникација се своди на дијалог са самим собом.

Нема жеље за продуженим, ваља још само нешто опоро.

Што може да стане у све краћој реченици, пре тачке,

Налик на метастазирани уметак у нечитком рукопису.

Настаје тако што избије сам из себе, кад се мисли, као и ћелије, побркају.

Можда сам и ја овако сићушан заиста ушао у науку о медицини?

Можда промакао међу статистичким подацима, иако сам некад желео

Да се овековечим у бајци. „Ах, још сте живи...“,

Каже ми светац у белом, који ме дуго зна, и који ме много дуже

Неће знати. На неком споредном излазу, као на крају последњег пасуса,

Чујем: „Лепо изгледате, ако то није неко лажно мутирање“, што би могло

Бити под пост скриптум. Под дебелим знаком питања, када је о канцеру реч.

Избегавам ту именицу, поготово такав наслов.

Није ми у овом трачку рационалности до патетике, ни до призивање чуда.

Поноћ је прошла, нема научног доказа да још увек постојим.

Није то ни игра морбидне ироније.

Ни нешто што је само у белешци, лично.

Голе чињенице самосуочавања. Интенција стварног.

Метафора, у трену кад се узме таблета, уз мало воде у чаши,

У којој се живот брчка, као да се дочепао вечности,

Ни не мислећи више о себи као природном одлагању смрти.

Е, сад што о смрти нико жив ништа не зна када је појединац у питању!

Свако је случај за себе! Тако испаде да сам и ја неки скрибомански егоиста.

Колико има непознатог и усред највећих открића тако једноставних решења?

Чему онда текст, овакав запис, предконачно самоислеђивање, неизвесно чепркање,

Ако осванем сутра, па и жврљотине, њему сличне, кад светлост дође за нови дан? 

Можда, да се достојно одговори последњем изазову, без заблуде да се смрт може поетизовати. Најмање своја. Шта би уопште у свему овоме било нешто људско?

Ако има нечег достојанственог, онда нека то буду знаци,

Међу којима сам и досада живео. Можда и даље, упркос епилогу.

То је што човек пушта од себе, и то од кад постоји.

На одласку, ако се истовремено тиме негде и не долази.

Село Ивање, Радан планина, пролеће 2012

ТАКО СЕ САЊА, НЕ УМИРЕ

Кад изгуби и болнички кревет и остане сам,

Размишља о свему, највише о томе где је погрешио.

Тетура годинама уназад, претура по загонеткама,

Набаса и на оно што  никад није било.

Тако би, са свим што је натоварио на себе,

Да похита напред, ако је напред одавде тамо.

Живот, сваким даном, заузима све мањи простор.

Шта све не стане у малу собу, још више у тачку екрана.

Стари скептик, тек што би кликнуо,

Ето, у трену, чуди се свету,

Као да је то каква игрица за доконе, на пропутовању до оностраног.

Ко би поверовао да и за будућност има толико места.

Није се окончало ни оно што давно завршило.

Није више лако сложити се с било чим у различитим временима.

Ни са собом од јуче.

Мозак губи трку с оним што је створио.

Не вреди подићи штап и показати шта је исправно.

Какав би то човек био када би заборавио

На своје обичне ствари које су опстале

На местима на којима се живот

Понекад највише љуљао.

Може се десити свакоме да опет све закључава

Кад чује, да неко, кога више нема, поново куца.

Три пута! Случајно?

Случајно и то што ветар одшкрине прозор у глуво доба?

Оловка, заоштрена с обе стране, тврда срца,

На троношцу, крај узглавља, само се устресе.

Наочаре спадну саме(?) с пола смежураног носа.

Као да им је доста што су се нагледале свега у четири ока.

Новине ни да шушну.

Тако се сања, не умире.

У чему је био патриотизам Станислава Винавера....

.....

О европејству

Станиславу Винаверу нико није морао да прича бајке о Европи и европејству. Он је био врло одлучан тим поводом:„Ми смо се васпитавали у тој и таквој Европи/.../и дружили смо се са њиховим књижевницима без задоцњења. Ми смо прошли кроз рат не мање него наше европске колеге. Неки од нас доживели су и помало револуције. Дакле, окусили смо благовремено од европских мелема и отрова. Ја мислим да смо ми овај пут са уваженом Јевропом одржали корак до краја, макар у репертоару“.

Због тога Винавер није имао комплекс пред било чијим европејством, поготову пред малограђанским „средњееуропским“, „цвичек-еуропејством“ Хрвата, с њиховом вечитом мржњом према „Бизанту“. Такво европејство препознао је у Крлежином квази-левичарству.

У свом текству „Београд и г. Крлежа/Загонетка г. Крлеже“ писао је Винавер 1924. године о маскираној србофобији аутора „Повратка Филипа Латиновића“. Наиме, Крлежа је, ти дана, ламентирајући над тужним судбинама Светозара Марковића и Димитрија Туцовића, и наводно грдећи српску буржоазију, писао о Београду пуном потомака „провалника и коњокрадица“ који су сада „екселенције и дипломате“, граду који је снашла „поплава смећа и хохштаплера“.

Винавер је крлежијанско пренемагање рендгенски дијагностификовао: „Приликом свога боравка у Русији, у руској револуцији, приметио сам врло чудновату чињеницу. Они Хрвати који су били најзагриженији франковци, који су, услед погрешног васпитања, мрзели Србе као кугу, пресалдумили су се из реакционара у комунисте. Њихов комунизам је био само и једино мржња на Србе, који, још веома загрејани национализмом, не имађаху времена за свечовечанску еволуцију“.

Такав, франковачки „комунизам“ Винавер уочава и код Крлеже, који не доказује да је „цела буржоаска култура ропска и гадна, већ да је Србија и Београд, да су они гадни“. И додаје Винавер: „Све оно због чега социалисти оптужују буржоазију, буржоаски систем, све то г. Крлежа истиче као специалитет Београда“. А то код правог човека европских видика, Сташе Србина, није могло да прође. Он није имао комплекс ниже вредности пред Загребом.

Реч на крају   

Ове, 2011, навршава се деведесет година превратничке библиотеке „Албатрос“,међаша нашег модернизма. Али, о Станиславу Винаверу модернисти и авангардном писцу нисмо говорили (о томе су, стручно и одговорно, писали ученији и умнији, од Павла Зорића до Гојка Тешића).

Тема нам је био Станислав Винавер, српски родољуб и витез културе. који није имао „ни капи српске крви“, али је, више од многих „рођених Срба“, у себи носио дух светосавског народа. Један од најзначајнијих наших писаца, не само 20.века, још увек нема сабрана дела.

За разлику од свог саплеменика и колеге по перу, Оскара Давича, који је „веровао у Це Ка јер је за човека“, чија су изабрана и сабрана дела објављивана у тиражима што су угрожавали домаће шуме, Винавер је платио обол свог слободољубља и самосвојног „србовања“. Но, за разлику од Давича, који у историји наше књижевности остаје упамћен по лирици „Хане“, и чије је време углавном прошло, Винаверово време тек долази. Песник „Ратних другова“ га је часно заслужио.

Владимир Димитријевић

Напомена: краћа верзија овог текста објављена је у недељнику „Печат“

Извор: http://www.vladimirdimitrijevic.com/  
    Видети више : http://www.vladimirdimitrijevic.com/tekst/57-%D1%83-%D1%87%D0%B5%D0%BC%D1%83-%D1%98%D0%B5-%D0%B1%D0%B8%D0%BE-%D0%BF%D0%B0%D1%82%D1%80%D0%B8%D0%BE%D1%82%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC-%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%B0-%D0%B2%D0%B8%D0%BD%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D1%80%D0%B0,-%D0%B0%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%B3%D0%B0%D1%80%D0%B4%D0%BD%D0%BE%D0%B3-%D0%BF%D0%B8%D1%81%D1%86%D0%B0.html

Belatucadros - Belatukadruz

Белатуцадрос

Избор чланака везаних за белатуцадрос.

   

Оригинални чланци из наше библиотеке који се односе на Белатуцадрос. Погледајте садржај за даљу расположивог материјала (преузимање ресурси) на Белатуцадрос.

Белатуцадрос

Белатуцадрос (Исијавање један, светао). Британци. Очигледно рано верзија Бран Блажени, и јасно сродна реч са Белом. Он је награђен од стране обичних војника на северу Британије током римске окупације ....

Божанства и Херос >> Римски

Селтик богова и богиња

БЕЛАТУЦАДРОС , (британски) Селтик Бог рата. Према неким ауторима он је рогати бог севера изједначио на Цернуннос.

ввв.јоеллессацредгрове.цом

         videti više  http://www.realmagick.com/belatucadros/

Синхронизована кампања? (3) и коментари

( ПОЛИТИКА   Све више захтева за смену Вука Драшковића )

Nevena S | 15/01/2012 09:41

Vrlo brzo se videlo ko su sluge, a ko gospodari!Slamao to i Milosevic sa demokratama,ali se izgleda slomiti ne moze.A dusebriznika onoliko.Ko sa mo(e)tkom,ko sa perom!

Bane Bukulja | 15/01/2012 11:49

@Vladimir Nikolic. "Razočarani članovi SPO", već davno su članovi vodećih stranaka u Srbiji (DS, DSS, SPS, SRS, SNS, URS...) Oni preostali, slažem se, "kritikuju" svoga lidera, ali grčevito se drže svojih radnih mesta po ministarstvima, beogradskim pijacama, javnim preduzećima, upravnim odborima, policiji...

Гаврило Симић | 15/01/2012 12:47

Јели Владимире:Беше ли и ти у СПО када се по Београду све што је било јавно ( пословни простор ) а СПО на власи пробрати и ЛИЧНО.

Гаврило Симић | 15/01/2012 13:23

Јели Владимире:Беше ли и ти у СПО када се по Београду све што је било јавно ( пословни простор ) а СПО на власи преобрати у ЛИЧНО.

ZArko Stopalic | 16/01/2012 15:44

Za Vladimira Nikolica: Da, sve je to prvi SPO uradio. Ali ima jos: Vuk je prvi bio za monarhiju, pa posle protiv (uz izvinjenje - pogresio), Vuk je prvi mobilisao i slao dobrovoljce na ratiste, pa posle trazio da se oni hapse(uz izvinjenje - pogresio), Vuk je prvi kao gradska Vlada Beograda organizovao prodaje dozvola za kioske i privatne Bus linije, pa posle kritikovao (uz izvinjenje - Nisam ja), Vuk je prvi bio za uhlebljenje politicara (samo onih na vrhu) u Upravne odbore velikih preduzeca (jos nije rekaoi da to nije moralno, pa Dana je kao veliki specijalista za petro-hemiju jos clan Upravnog odbora NIS-a sa platom sa puno nula), Vuk je prvi govorio i pisao o srpskim zemljama i srpskim grobovima, pa posle to poklanjao (uz izvinjenje - pogresio).... Koliko jos puta treba da podjemo za covekom koji svakodnevno menja misljenje, politiku i principe? I da li sutra treba da slusamo izvinjenja da je pogresio oko Preokreta, oko EU, oko.... Ma dosta je... Umorni smo.

Политико, колико коштају овакви чланци?

Видети више: http://www.politika.rs/index.php?lid=sr&show=rubrike&part=list_reviews&int_itemID=204486