Момчило Срећковић о последњим сатима које је провео са легендарним писцем. Нећу да ми полиција више загорчава живот, рекао је и нестао

Бранко Ћопић скочио док је звонило са Саборне цркве!

Бранко Ћопић

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Болела га је издаја писаца
• 
  Земљу ће нам растурити то не могу да поднесем

• "Антологија Ћопић", у "Прометеју": Дечак међу класицима
• Бранко Ћопић се враћа у Хашане
• Рат и мир Бранка Ћопића

КАКО су изгледала последња два сата у животу Бранка Ћопића, једног од најзначајнијих писаца српске књижевности који се убио 26. марта 1984. године, могла је да види публика Фестивала ауторског филма у документарцу "Мала моја из Босанске Крупе".

Ово, по првим критикама ремек-дело редитеља и сценаристе Пурише Ђорђевића премијерно је приказано у среду, 2. децембра. Полусатна прича заснива се на дирљивом сведочењу Момчила Срећковића, из села Забрежја код Обреновца, кога су Ћопић и његова жена Богданка као дечака школовали у Београду. Документарац се завршава филмском поемом "Гроб у житу", коју је по Ћопићевим стиховима Ђорђевић снимио 1951, и која до сада никада није приказана.

Захваљујући Срећковићу, коме је Ћопић у то време помогао да заврши новинарску школу и почне да ради као новинар (уз Ингрид Лотаријус био је један од оснивача Студија Б), "Новости" су дошле до проширене верзије његовог сведочења.

- Бранка сам упознао 14. јула 1964. када сам примао награду "Полетарца" за најбољу песму, а он је био члан жирија. Ни данас не знам због чега сам му се допао, тек, Бранко и његова жена Богданка дошли су у село и предложили мојим родитељима да пређем код њих да ме школују - каже Срећковић. - Провео сам у њиховој кући скоро пет година, прихватили су ме као рођеног сина и научили су ме свему вредном у животу. Био сам плашљив, смушен, носио сам креду у џепу и обележавао сваки ћошак кад излазим из стана, јер нисам познавао Београд, и нисам знао да се вратим кући. Бранко ми је доста причао о себи, па и то како је 1935. први пут дошао у Београд, како га на станици није сачекао Милош Бајић, будући сликар, и пошто никог другог није познавао, преноћио је испод савског моста... У тим причама сећао се свега - говорио ми је о свом детињству, породици, првим љубавима, како је почео да пише, свему важном што му се дешавало у животу. Није ме ословљавао именом, него са "јаране мој"...

У НЕСВЕСТ ЗБОГ АНДРИЋА- Жао ми је што се тако мало прича о Богданки - каже Срећковић. - Била је изузетан лекар - педијатар, много је волела децу, а њихова кућа за мене је била највећа школа. Кад ме је Бранко упознао са Андрићем, само што се нисам онесвестио! Ја сам то поверење узвратио поштовањем и љубављу, па и касније, кад сам отишао из њихове куће и вратио се у село, увек сам се трудио да не урадим било шта што би могло на било који начин да их избрука. Остали смо блиски пријатељи до краја њиховог живота. Бранко је последњих година често долазио код нас у село и остајао по неколико дана, јер више није имао жељу да се виђа са људима...

Тог понедељка, 26. марта 1984, када је дефинитивно одлучио да оконча живот, Ћопић се јавио управо Момчилу.

- Бранко ме је око два по подне позвао телефоном да хитно дођем, јер има нешто важно да ми прича. Одмах сам кренуо за Београд, а кад сам стигао, он већ није био код куће. Цица ми је рекла да је у депресији и да седи у парку. Нашао сам га на клупи, није окретао главу, само ми је рекао: "Тужан сам ти, јаране мој. Добио сам нови позив за полицијско саслушање, хоће да ми огуле кожу. Али неће они више да ми загорчавају живот. Јаране мој, затварам свој 'дућан', а теби остављам кључеве да их бациш у Саву." Онда је предложио да прошетамо. Корачали смо од Теразија ка хотелу "Москва", па је хтео да седимо у башти и попијемо по "кокту". Бранко је много и брзо причао, од тога да су му најдражи "Доживљаји мачка Тоше" и да је проза његов домен, рудник, до тога да никада ни на који начин не треба да се бавим политиком. На његово инсистирање кренули смо ка Зеленом венцу, иако је већ било седам увече. Није престајао да прича - говорио је да су његове бајке украдене, недосањане, да су на наивне слике људи које је имао пали студен и магла, а да су све приче које је написао у спомен народу који уме да пљуцка смрти у брк...

По Срећковићевом сведочењу, тако су стигли и до савског моста - Бранко је желео да му покаже камену клупу на којој је провео прву ноћ у Београду, и како је био нагнут, наочари су му пале доле...

- Отрчао сам степеницама да их нађем, а кад сам се вратио горе, Бранка више није било. Окретао сам се у мраку около, кад сам га коначно приметио, он је већ прешао половину моста ка Новом Београду. Почео сам да трчим и да га дозивам, али од звона са Саборне цркве која су у том тренутку звонила није могао да ме чује. Оно што је за мене остало најстрашније је то што сам стигао десетак корака иза Бранка када сам видео како се нагиње ка металној огради и нестаје. Био сам у шоку, одјурио сам доле скоро без свести, Бранко је лежао у локви крви, а очи су му биле широм отворене...

Стигла је полиција и Хитна помоћ, и како истиче, тада је уследио нови шок - испитивали су га зашто није спречио Ћопићево самоубиство, или да ли га је он можда гурнуо са моста... Испитивање је престало тек када је Богданка дошла у станицу полиције са опроштајним писмом које је Бранко оставио, а које је пронашла тек те ноћи...

- Огромну неправду је Бранко доживео и велико зло. Скоро сви су га оставили и издали - бројне колеге - писци, многи другови - саборци, пријатељи. Његова смрт прошла је сасвим тихо, а филм Пурише Ђорђевића донекле исправља ту неправду и расветљава истину о томе зашто се Бранко убио.

Редитељ Пуриша Ђорђевић и сведок Момчило Срећковић

БЕС ТИТА И ЂИЛАСА

СРЕЋКОВИЋ истиче да "партијски другови" нису прогањали, пратили и саслушавали Ћопића само због "Јеретичке приче" објављене у "Књижевним новинама", иако је Тито тада лично позвао на "обрачунавање" са њим, него и због хумореске "Ко с ђаволом приче пише".

- Почетком маја 1979. у Бранковом стану упознао сам Љубишу Манојловића, бившег урадника "Јежа", који је 1950. објавио хумореску, а она је била илустрована карикатуром Зуке Џумхура. Манојловић је сведочио колико се страшних ствари дешавало зато што се Тито разгневио. А нарочито Ђидо, Милован Ђилас, који је у то време био задужен за агитацију и пропаганду у Југославији. Он је био толико бесан да је био спреман и да их стреља, како је рекао Манојловић, само да их је нашао у тренутку кад је прочитао хумореску.

Бранко Ћопић скочио док је звонило са Саборне цркве! | Култура | Novosti.rs

Издаја писаца - тзв "подгузних мува"

Бранко Ћопић

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Бранко Ћопић скочио док је звонило са Саборне цркве!
• 
  Земљу ће нам растурити то не могу да поднесем

• "Антологија Ћопић", у "Прометеју": Дечак међу класицима
• Бранко Ћопић се враћа у Хашане
• Рат и мир Бранка Ћопића

БРАНКА Ћопића је највише болела издаја писаца, присећа се Момчико Срећковић кога су велики писац и његова супруга школовали и гајили као рођеног сина. 

- То ми је Бранко, цитираћу га, овако описивао: "Јаране мој, нашао сам се на удару жподгузних муваж које су се трудиле да оправдају поверење партије, па ме почеше као Христа разапињати" - наставља Срећковић своју исповест "Новостима", започету у документарцу "Мала моја из Босанске Крупе" Пурише Ђорђевића.

Први пут у овом филму он је осветлио истину о самоубиству Бранка Ћопића, као једини очевидац тог догађаја. Као сведок огромне неправде и великог зла које је велики писац доживео, нарочито после "Јеретичке приче" и хумореске "Ко с ђаволом пише", Срећковић открива и у кога се Ћопић посебно разочарао:

- То су били Душан Поповић, Скендер Куленовић, Михаило Лалић, Велибор Глигорић, Ото Бихаљи Мерин, Милорад Панић Суреп, Густав Крклец, Мирослав Крлежа, и још таквих улизица. Од њега су бежали као да је туберкулозан, заразан. Нико није желео да буде у његовом друштву, био је изолован. Када га виде на улици, прелазили су на другу страну. У "Клубу књижевника" нико није смео да седне за његов сто, нико га телефоном није звао. Тада је први пут видео каквих све људи има у овом Београду. Говорио је: "Али, ја и даље нисам хтео да затварам очи пред социјалним и политичким појавама у новој Југославији". Од силних саслушања, привођења, праћења и разочарања у пријатеље већ му је доста попустило здравље - истиче Срећковић.

И Матија Бећковић каже за "Новости" да је несхватљиво како је Бранкова смрт остала тако "глува":

- То је нечувени, јединствен случај да смо једног писца некако сакрили од себе самих - каже Бећковић. - И то не обичног писца, него једног од најславнијих, највећих - Ћопићево лице било је свима познато, у оно време кад није било телевизије, компјутера, фејсбука. Кад би кренуо од Београђанке до савског моста, поздравиле би га десетине и десетине људи, скудајући шешире. Његова смрт, коју свет видео није, остала је забележена тако кратко, штуро. А у ствари, убио се наш Марк Твен, Сервантес, који је у добрим годинама тако тужно завршио живот. Кад се убио Мајаковски, или Јесењин, то су били велики догађаји, а Бранкова смрт за нас овде није била догађај, јер су се њега најпре одрекли писци, његове колеге. Жао ми је да сада помињем имена, али не само да су га се одрекли, него су и писали те страшне коментаре о њему. Бранко им је на крају све опростио, јер је био огроман господин, најсуптилнији лик, најлепше дотеран, који као да је преко свега тога носио један кожух, да се некако не одваја од свога света - истиче Бећковић.

АНДРИЋ: ЋОПИЋУ, ПИШИ РОМАНЕ

БРАНКО ми је често препричавао како је једном приликом у "Клуб књижевника", док је седео сам, у неко доба ушао Иво Андрић, и сео право за његов сто. Он га је гледао у чуду, помислио је шта ли се то дешава, кад му је Андрић рекао: "Јебо ти такве шале Ћопићу, пиши романе, њих ионако нико не чита"! Бранко се осећао као да га је маљем погодио у главу, јер Андрић никада није изговорио ниједну псовку у животу, и на крају га је послушао - сео је и написао роман "Глуви барут". Књига је објављена, а Бранко је опет доживео партијског "топлог зеца", као у време објављивања "Јеретичке приче" - сећа се Срећковић.

Болела га је издаја писаца | Култура | Novosti.rs

Коментари на чланак "Тоалет-папир са знаком 'Образа' у Скупштини"

У тоалетима Народне скупштине данас се нашао и тоалет-папир са знаком десничарске организације „Образ”. По кулоарима се прича да је то „масло” ЛСВ, али посланик Ђорђе Стојшић негира да су они поставили папир

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Посланици питали о безбедности премијера, порезу на имовину
• 
  Скупштини 1,8 милијарди динара

• Скупштина у среду расправља о кадровским одлукама из области правосуђа
• Посланици ван клупа 49 дана

ТОАЛЕТ-папир са знаком десничарске организације "Образ" могао се данас видети у тоалетима Скупштине Србије. Иако се званично није јавио кривац за овај гаф, незванично се могло чути да иза несвакидашњег потеза стоје парламентарци ЛСВ. Наиме, трибуни Ненада Чанка били су љути због скупа који је "Образ" недавно одржао у Новом Саду, на којем је згажена застава ЛСВ. Тада је речено да симбол ЛСВ одлично може да послужи за брисање ципела, па су окупљени то и урадили.

Међутим, посланик ЛСВ Ђорђе Стојшић каже за "Новости" да није тачно да су лигаши поставили папир и додаје:

- Чули смо у холу за тај папир. Пошто је "Образ" забрањен, можда су почели да се финансирају од продаје ролни.

Тоалет-папир са знаком 'Образа' у Скупштини | Политика | Novosti.rs



Избор из Коментара:

Skeptik 01. децембар 2015. 22:41 #3793659Дозволите да приметим да није требало да објављујете слику ове скарадности јер је богохулна (надам се да вам је то ипак фактор у уређивању листа). Такође, то вређа све хришћане, који чине знатан део вашег читалаштва.nikanor 01. децембар 2015. 22:03 #3793577Sramota,to je "labarum" hrišćanski simbol.Za ovo neko treba da se zapita za svoju budućnost.Viša sila ne prašta...Папир све трпи 01. децембар 2015. 21:20 #3793505Какав ли им је образ кад се образом бришу!NikolaBGD 01. децембар 2015. 21:15 #3793499Pa da, brisu dupe sa nacionalizmom, srbijom, pravdom...Super 01. децембар 2015. 21:07 #3793479Super reklama, za njih nisam cuo ali mi je jasno zasto skupstinski klub 2001, sa svim marionetskim ministrima im nije u interesu da im se mesha u njihov klub. Od 2001 imamo Maliki vlade I Maliki opozicionare a ako neko uleti ko je van tog sistema onda ga maximalno izguraju , nista se ne menja u skupstini.Cela skupstina je toaletni papir Amerike!milutin jovanovic 01. децембар 2015. 21:05 #3793474Nisam simpatizer Obraza i prepoznajem Čankov cinizam. Mogu reći da nije loš fazon, iako je malo degutantan. A Stojšić je ovim komentarom pokazao da komunistički, čankolizački ološ ni u poznim godinama ne zna za elementarni moral i sramotu. 313 01. децембар 2015. 20:59 #3793466Сваки Хришћанин врло добро зна чији је ово знак. Намеће се закључак да по скупштинским тоалетима ординирају сами Сатанисти.Skeptik 01. децембар 2015. 20:55 #3793458Ово је одвратно богохуљење јер знак Образа садржи грчка слова "хи" и"ро", монограм који означава име Господа Исуса Христа! 

„југо ГВ” - добра вредност

Југо – последњи стварно ужасан ауто

субота, 28.11.2015. у 09:21

(Фото Д. Јевремовић)

ЛОНДОН – Пре 30 година крагујевачка „Застава” извезла је први „југо ГВ” на америчко тржиште и понудила га купцима по цени од 3.990 долара.

Британски Би-Би-Си у тексту поводом јубилеја доласка „југа ГВ” у Америку, пише да се ознака ГВ односила на „Гоод Валуе” (добра вредност), оцењујући да је то била лоша маркетиншка порука, која је од самог старта била осуђена на пропаст.

У тексту, који је у свом стилу насловио „Последњи стварно ужасан ауто”, Би-Би-Си подсећа да је за продор „Југа” на америчко тржиште најзаслужнији био бизнисмен Малколм Бриклин.

Средином 1980-их година је у САД било пожељно да свако поседује јефтино и економично превозно средство, што је Бриклин искористио.

Уз помоћ америчких политичара Хенрија Кисинџера и Лоренса Иглбургера постигнут је договор са југословенским властима и „југо” је први пут Америци представљен на сајму аутомобила у Лос Анђелесу 1984. године.

Да би могао да се продаје у САД на „југу” је морало да се изврши око 500 преправки.

Иако је аутомобил заснован на „фијату 127” са максималном брзином од око 138 км/х (86 миља на сат) у том тренутку био најспорији на америчком тржишту, његова продаја је ишла муњевито, наводи Би-Би-Си.

Извоз је, међутим, 1992. заустављен распадом бивше Југославије и ратом, а ББЦ подсећа и да је НАТО 1999. бомбардовао фабрику „Застава аутомобили”, наводно погрешно мислећи да је реч о „Застава оружју”.

„Бомба је, међутим, пала годинама пре тога” и, како наводи британски јавни сервис, „Југо” је Американцима постао главни предмет шала.

„Могао би да удвостучиш вредност југа, само ако му напуниш резервоар”, била је једна од шала која је кружила Америком средином 1980-их.

„Југо” је био и „звезда” у неколико филмова, а једну од главних улога „тумачио” је и филму „Ко је убио Мону”.

Иако је био предмет подсмеха у неколико наврата и у популарној емисији Би-Би-Сија „Топ гир”, британски јавни сервис на крају поставља питање „колико је „југо” заиста било лош?”.

Истраживање које је 1987. објавио магазин „Popular Mechanics” показује управо супротно.

Око 78 одсто власника „југа” у САД оценило је квалитет свог возила као „добар” или „одлицан”, док је 42 процента навело да би поново купили исти аутомобил, подсећа Би-Би-Си.

„Југо” се производио од 1980. до 2008. а продат је у близу 800.000 примерака.

Крагујевачка „Застава” је у овај аутомобил уграђивала моторе снаге 45, 55, 60 и 65 коњских снага.

             = извор Политика