КРИТИЧКИ КРУГОВИ ЈОВАНА ПЕЈЧИЋА / Биљана Мичић

Јован Пејчић: Основ, оквири, праг. – Библиотека „Браничево“,   Центар за културу, Пожаревац 2008.

Биљана Мичић

Нај­но­ви­ја књи­га Јо­ва­на Пеј­чи­ћа Основ, окви­ри, праг на­ста­ла је као из­раз ауто­ро­ве све­сти о по­тре­би да се јед­но ми­са­о­но-ства­ра­лач­ко и кри­тич­ко пу­то­ва­ње кроз ду­хов­ни и људ­ски свет срп­ске књи­жев­но­сти два­де­се­тог ве­ка си­сте­ма­тич­но пре­до­чи чи­та­о­ци­ма. Сво­јим под­на­сло­вом – Об­лик и реч кри­ти­ке 3 она упу­ћу­је на кон­текст у ко­јем је ва­ља са­гле­да­ти и у ко­ме она оства­ру­је свој пу­ни сми­сао и зна­че­ње. На­ме­ра ауто­ра би­ла је (и до­след­но оста­ла) да осве­тли срп­ску књи­жев­ност и кри­ти­ку од се­дам­де­се­тих го­ди­на на­о­ва­мо, не у об­ли­ку син­те­зе, и не хро­но­ло­шки или те­мат­ски ор­га­ни­зо­ва­но. За­то сва­ка од ове три књи­ге има и свој вла­сти­ти зна­чај и сми­сао, а сва­ки рад по­на­о­соб про­на­ла­зи сво­је ме­сто у ова­квом мо­за­и­ку. И у овој, као и у прет­ход­не две књи­ге, реч је о са­би­ра­њу тек­сто­ва ко­ји су на­ста­ја­ли то­ком ду­го­го­ди­шњег про­ми­шља­ња о књи­жев­но­сти и кри­ти­ци срп­ског два­де­се­тог и пр­ве де­це­ни­је два­де­сет и пр­вог сто­ле­ћа. Ме­ђу­тим, Пеј­чић ра­до­ве би­ра и рас­по­ре­ђу­је, та­ко да су кру­го­ви ја­сно оцр­та­ни, а ве­за са прет­ход­ним све­ска­ма екс­пли­цит­но из­ре­че­на. По­чет­ни текст по­ве­зу­је све три књи­ге, а дру­ги и тре­ћи рад про­и­за­шли су из пр­ве. Иде­ја о улан­ча­ва­њу на­мет­ну­ла је и из­бор ком­по­зи­ци­о­ног по­ступ­ка.

Го­во­ри­ти о књи­зи ко­ја је пред на­ма зна­чи го­во­ри­ти о на­чи­ну при­сту­па­ња књи­жев­но­сти, о по­ступ­ку, пу­ту ко­јим се от­кри­ва­ју исти­не или про­на­ла­зе за­блу­де. Су­шти­на сва­ке де­лат­но­сти, на­ро­чи­то ако је она у ду­хов­ној и ин­те­лек­ту­ал­ној сфе­ри, са­др­жа­на је у ис­кри­ста­ли­са­ној све­сти о ње­ном сми­слу и зна­че­њу. То је по­ла­зи­ште, основ. Та­кав основ од­ре­ђу­је и окви­ре, на­зи­ре до­ме­те, утвр­ђу­је пра­го­ве. На­слов­на син­таг­ма ове књи­ге ме­та­фо­рич­ки из­ра­жа­ва су­шти­ну сва­ке од ње­них са­став­ни­ца.

Увод­ни рад, ка­ко сам аутор ка­же, утвр­ђу­је ста­ри основ. Из­ве­ден је из ши­ре рас­пра­ве „Кри­ти­ка као књи­жев­ни жа­нр“, са на­ме­ром да се ука­же на зна­чај еле­мен­тар­ног об­ли­ка књи­жев­не кри­ти­ке – књи­жев­но­кри­тич­ки при­каз, и да се бли­же од­ре­ди ова „ли­те­рар­на вр­ста“. Два еле­мен­та без ко­јих не­ма књи­жев­ног при­ка­за је­су увид у књи­жев­но де­ло и суд о ње­го­вој вред­но­сти. Тре­ба да­ти ин­фор­ма­ци­ју, ту­ма­че­ње и вред­но­ва­ње. Ка­да је реч о при­ка­зи­ва­њу но­вог књи­жев­ног де­ла, ва­љан при­ступ оба­ве­зу­је на са­гле­да­ва­ње де­ла уну­тар це­ло­куп­ног опу­са од­ре­ђе­ног пи­сца, раз­ма­тра­ње де­ла у од­но­су пре­ма укуп­ном књи­жев­ном и кул­тур­ном кон­тек­сту и от­кри­ва­ње оних од­ли­ка ко­ји­ма оно обо­га­ћу­је је­зик, књи­жев­ност и кул­ту­ру. И упра­во је то основ од ко­јег Пеј­чић по­ла­зи. Све су ове ком­по­нен­те ја­сно уоч­љи­ве у ње­го­вом по­ступ­ку.

У пр­во­ме кру­гу на­шли су се ра­до­ви о ми­сли­о­ци­ма, ис­тра­жи­ва­чи­ма, про­у­ча­ва­о­ци­ма, ак­си­о­ло­зи­ма чи­ја се ми­сао за­др­жа­ла и на срп­ској књи­жев­но­сти два­де­се­тог ве­ка. „Круг пр­ви“ по­све­ћен је, да­кле, књи­жев­ној кри­ти­ци и кри­ти­ча­ри­ма. Њи­хо­ва оства­ре­ња пред­ста­вља­ју основ у од­ре­ђе­ном сми­слу, с об­зи­ром на то да сва­ки од ових ауто­ра има из­гра­ђен лич­ни ми­са­о­ни иден­ти­тет: Ни­ко­ла Ми­ло­ше­вић у на­чи­ну на ко­ји при­сту­па де­лу, у по­ступ­ку, ком­по­зи­ци­ји, је­зи­ку и сти­лу из­ра­жа­ва­ња; Ра­до­мир Кон­стан­ти­но­вић у сми­слу ис­пи­ти­ва­ња срп­ске по­е­зи­је два­де­се­тог ве­ка, али и би­ти пе­снич­ког; Иси­до­ра Се­ку­лић по ши­ри­ни ду­хов­ног об­зор­ја. Ви­то­ше­ви­ће­во Срп­ско пе­сни­штво 1901–1914 са­мо је по се­би те­мељ, али и при­мер ка­ко тре­ба из­гра­ди­ти ана­то­ми­ју јед­ног пе­снич­ког и кул­тур­но-исто­риј­ског раз­до­бља. Вла­де­та Је­ро­тић основ је по свом ре­не­сан­сном ду­ху ко­ји опле­ме­њу­је сва ње­го­ва оства­ре­ња, по по­зна­ва­њу број­них ди­сци­пли­на ре­ле­вант­них за пред­мет о ко­јем пи­ше. Сва­ки рад о по­ме­ну­тим ауто­ри­ма по­но­во је при­ча за се­бе.

У „Кру­гу дру­гом“ и „Кру­гу тре­ћем“, окви­ри­ма, на­ла­зе се књи­жев­но­кри­тич­ки ра­до­ви о по­је­ди­ним де­ли­ма, пи­сци­ма и те­ма­ма. Иако су на­ста­ја­ли у ши­ро­ком вре­мен­ском ра­спо­ну (1976–2007), из сва­ко­га се очи­та­ва из­гра­ђен по­сту­пак са ја­сним ци­љем – (пре)вред­но­ва­ње. Већ из пр­вог ра­да ово­га кру­га „Не­се­бе­зна­ло ја­ко Дра­га­на Алек­си­ћа“ уоча­ва­ју се ка­рак­те­ри­сти­ке Пеј­чи­ће­вог по­ступ­ка, ко­је су обе­леж­је и оста­лих об­ја­вље­них ра­до­ва, а то су по­ступ­ност, си­сте­ма­тич­ност, те­о­риј­ско и фи­ло­соф­ско зна­ње, увид у ли­те­ра­ту­ру, ши­ро­ко по­ста­вља­ње за­кључ­ка ко­ји до­но­си об­ја­шње­ње и вред­но­ва­ње. (Ако суд и ни­је екс­пли­цит­но из­ре­чен, ја­сно су из­не­ти раз­ло­зи због ко­јих је вред­но­ва­ње из­о­ста­ло.) Та­ко нас у по­ме­ну­том ра­ду Пеј­чић нај­пре ин­фор­ми­ше о да­да­и­зму, са на­во­ђе­њем обим­не ли­те­ра­ту­ре у фу­сно­та­ма, по­том, у дру­гом одељ­ку, пре­ла­зи на срп­ског да­да­и­сту Дра­га­на Алек­си­ћа – ње­го­ву по­е­ти­ку, па по­е­зи­ју, је­зик њен, да би у за­кључ­ку из­нео суд­би­ну да­да­и­зма као по­кре­та и суд­би­ну пе­сни­ка Дра­га­на Алек­си­ћа, до­ме­те и од­је­ке ко­је је ње­го­во ства­ра­ла­штво има­ло.

Та­квог је ка­рак­те­ра и ана­ли­тич­ко-син­те­тич­ка сту­ди­ја о Ми­ро­сла­ву Јо­си­ћу Ви­шњи­ћу. Књи­гу Хи­ља­ду и јед­на реч по­сма­тра у ши­рем кон­тек­сту срод­них оства­ре­ња, за­тим је жан­ров­ски од­ре­ђу­је, по­том об­ја­шња­ва по­ли­се­ми­чан ка­рак­тер од­ред­ни­ца, па раз­ли­чи­те ди­мен­зи­је овог де­ла – до вред­но­сног
су­да у за­кључ­ку.

Ме­ђу ра­до­ви­ма из дру­гог кру­га по­себ­но је ин­те­ре­сан­тан „Че­твр­ти жи­вот То­ле Ма­ној­ло­ви­ћа“. Го­во­ре­ћи о кри­тич­кој ре­цеп­ци­ји Ди­ми­ће­вог ро­ма­на, Пеј­чић го­во­ри о раз­ли­чи­тим при­сту­пи­ма, пу­те­ви­ма, стран­пу­ти­ца­ма и ћор­со­ка­ци­ма, али и до­ме­ти­ма и ути­ца­ји­ма књи­жев­не кри­ти­ке.

Сво­је ме­сто у ово­ме кру­гу на­шла су два до­сад нео­бја­вље­на тек­ста – је­дан о раз­во­ју по­зо­ри­шно-књи­жев­ног жи­во­та у Ни­шу и дру­ги – о ма­ке­дон­ској књи­жев­но­сти у ча­со­пи­су Де­ло. Пр­ви је про­и­за­шао из па­жљи­вог про­у­ча­ва­ња ни­шке драм­ске књи­жев­но­сти при­ли­ком са­ста­вља­ња ан­то­ло­ги­је Ни­шки драм­ски пи­сци. Он до­но­си не­ку вр­сту књи­жев­но­и­сто­риј­ске ски­це драм­ског ства­ра­ња у гра­ду на Ни­ша­ви. Пред­мет Пеј­чи­ће­вог ин­те­ре­со­ва­ња пре­вас­ход­но је је­дан круг ни­шких драм­ских пи­са­ца, а оно што овај рад чи­ни про­во­ка­тив­ним је­сте упу­ћи­ва­ње на још два кру­га пи­са­ца чи­ја су де­ла нео­прав­да­но пре­ћут­ки­ва­на или не­до­вољ­но ис­пи­та­на. Ход пу­те­ви­ма ко­ји су отво­ре­ни знат­но је олак­шан на­во­ђе­њем име­на ауто­ра ко­ји су се ба­ви­ли исто­ри­јом по­зо­ри­шног жи­во­та у овом гра­ду.

Од ра­до­ва ко­ји су се на­шли ме­ђу окви­ри­ма до­не­кле се раз­ли­ку­је текст „Се­ман­ти­ка па­ра­док­са – па­ра­док­си зна­че­ња“ , јер при­па­да до­ме­ни­ма те­о­ри­је. Те­о­риј­ско рас­пра­вља­ње о по­е­ти­ци афо­ри­зма има ја­сан циљ – што пре­ци­зни­је од­ре­ди­ти овај ли­те­рар­но-фи­ло­соф­ски жа­нр, про­пра­ти­ти ње­го­ве ви­до­ве кроз исто­ри­ју људ­ског ду­ха, од­ре­ди­ти мо­де­ран афо­ри­зам и пот­кре­пи­ти тврд­ње при­ме­ри­ма.

У тре­ћем кру­гу на­шли су се ра­до­ви о пе­снич­ким оства­ре­њи­ма Са­ше Ха­џи Тан­чи­ћа, Ста­ни­ше Не­ши­ћа, Ива­на Ла­ло­ви­ћа и Бал­ше Рај­че­ви­ћа. По­ла­зе­ћи из по­е­ти­ке кон­крет­ног пе­сни­ка, аутор збир­ку ко­ја је пред­мет ин­те­ре­со­ва­ња по­сма­тра у кон­тек­сту оста­лих оства­ре­ња (или оства­ре­ња са срод­ном те­ма­ти­ком), тра­га за кључ­ним пе­сма­ма, сти­хо­ви­ма, ту­ма­чи, ука­зу­је на но­ви­не (или сла­бо­сти), сми­сао и зна­чај. У ово­ме кру­гу на­шли су се и текст о Ра­до­шу Љу­ши­ћу као исто­ри­ча­ру срп­ског де­вет­на­е­стог ве­ка и при­каз ро­ма­на Сли­ке из жи­во­та [Бран­ка] Миљ­ко­ви­ћа Ко­сте Ло­за­ни­ћа.

По­ла­зе­ћи од осно­ве – ја­сно из­гра­ђе­ног ста­ва шта књи­жев­на кри­ти­ка је­сте и ко­је ком­по­нен­те књи­жев­но­кри­тич­ки текст мо­ра да са­др­жи, Пеј­чић утвр­ђе­ним по­ступ­ком обра­зла­же ода­бра­не те­ме, осли­ка­ва окви­ре и по­ста­вља сво­је пра­го­ве. Пра­гом је име­но­вао су­сре­те с ру­ко­пи­си­ма и од­лу­ку да за њих за­тра­жи јав­ност. Те су се пре­по­ру­ке на­шле у „Кру­гу че­твр­том“. При­род­но афир­ма­тив­ни, ови тек­сто­ви из­но­се су­шти­ну оних оства­ре­ња ко­ја су пред­мет пре­по­ру­ке.

Иако су те­ме ра­до­ва ко­ји су се у овој књи­зи на­шли за­и­ста ра­зно­ли­ке, труд ауто­ра да их опре­ми свим по­треб­ним до­да­ци­ма учи­нио је да се они скла­па­ју у јед­ну це­ли­ну. Не­ка се са­зна­ња сти­чу, не­ка об­на­вља­ју, не­ка се уве­ре­ња утвр­ђу­ју, не­ка пре­и­спи­ту­ју, не­ки се ви­ди­ци на­зи­ру, а не­ки отва­ра­ју.

Књи­ге ова­квог ти­па нам, при­род­но, по из­бо­ру те­ма и по­ступ­ку, мно­го го­во­ре и о са­мим ауто­ри­ма. Та­ко из ове књи­ге спо­зна­је­мо и Јо­ва­на Пеј­чи­ћа, кри­ти­ча­ра, исто­ри­ча­ра и те­о­ре­ти­ча­ра књи­жев­но­сти. Али и не­што ви­ше! Са­ку­пи­мо ли ми­сли Га­сто­на Ба­шла­ра ко­је су ода­бра­не за мо­то сва­ког од ова че­ти­ри кру­га, про­на­ћи ће­мо са­свим лич­ну ауто­ро­ву при­чу ко­ја от­кри­ва по­за­ди­ну јед­ног ова­ко од­го­вор­ног од­но­са пре­ма књи­жев­но­сти и књи­жев­ној на­у­ци, што све ове тек­сто­ве по­ве­зу­је и др­жи на оку­пу: Цео наш жи­вот је лек­ти­ра... По­треб­но је чи­та­ти мно­го, још чи­та­ти, увек чи­та­ти... За­то, кад до­ђе но­во ју­тро, над књи­га­ма на­го­ми­ла­ним на мом сто­лу ја из­го­ва­рам бо­гу лек­ти­ре сво­ју мо­ли­тву не­за­си­тог чи­та­о­ца: Дај ми и да­нас мо­ју сва­ко­днев­ну глад!

Сва­ки је рад у овој књи­зи је­дан са­мо­сво­јан глас у са­звуч­ју. Са­звуч­ја се про­на­ла­зе, по­ве­зу­ју и отва­ра­ју мо­гућ­ност ства­ра­ња јед­не син­те­зе. У мно­го­гла­сју ко­је нас је об­хр­ва­ло ова се са­звуч­ја из­два­ја­ју ре­дом, скла­дом и ши­ри­ном де­ло­ва­ња. Јер се је­ди­но у не­рас­ки­ди­вом про­жи­ма­њу и са­жи­ма­њу те­о­ри­је и прак­се до­ла­зи до би­ти умет­нич­ког.

видети више о Јовану Пејчићу:  https://sites.google.com/site/bibliotekaalas/