.....
Станиславу Винаверу нико није морао да прича бајке о Европи и европејству. Он је био врло одлучан тим поводом:„Ми смо се васпитавали у тој и таквој Европи/.../и дружили смо се са њиховим књижевницима без задоцњења. Ми смо прошли кроз рат не мање него наше европске колеге. Неки од нас доживели су и помало револуције. Дакле, окусили смо благовремено од европских мелема и отрова. Ја мислим да смо ми овај пут са уваженом Јевропом одржали корак до краја, макар у репертоару“.
Због тога Винавер није имао комплекс пред било чијим европејством, поготову пред малограђанским „средњееуропским“, „цвичек-еуропејством“ Хрвата, с њиховом вечитом мржњом према „Бизанту“. Такво европејство препознао је у Крлежином квази-левичарству.
У свом текству „Београд и г. Крлежа/Загонетка г. Крлеже“ писао је Винавер 1924. године о маскираној србофобији аутора „Повратка Филипа Латиновића“. Наиме, Крлежа је, ти дана, ламентирајући над тужним судбинама Светозара Марковића и Димитрија Туцовића, и наводно грдећи српску буржоазију, писао о Београду пуном потомака „провалника и коњокрадица“ који су сада „екселенције и дипломате“, граду који је снашла „поплава смећа и хохштаплера“.
Винавер је крлежијанско пренемагање рендгенски дијагностификовао: „Приликом свога боравка у Русији, у руској револуцији, приметио сам врло чудновату чињеницу. Они Хрвати који су били најзагриженији франковци, који су, услед погрешног васпитања, мрзели Србе као кугу, пресалдумили су се из реакционара у комунисте. Њихов комунизам је био само и једино мржња на Србе, који, још веома загрејани национализмом, не имађаху времена за свечовечанску еволуцију“.
Такав, франковачки „комунизам“ Винавер уочава и код Крлеже, који не доказује да је „цела буржоаска култура ропска и гадна, већ да је Србија и Београд, да су они гадни“. И додаје Винавер: „Све оно због чега социалисти оптужују буржоазију, буржоаски систем, све то г. Крлежа истиче као специалитет Београда“. А то код правог човека европских видика, Сташе Србина, није могло да прође. Он није имао комплекс ниже вредности пред Загребом.
О европејству
Станиславу Винаверу нико није морао да прича бајке о Европи и европејству. Он је био врло одлучан тим поводом:„Ми смо се васпитавали у тој и таквој Европи/.../и дружили смо се са њиховим књижевницима без задоцњења. Ми смо прошли кроз рат не мање него наше европске колеге. Неки од нас доживели су и помало револуције. Дакле, окусили смо благовремено од европских мелема и отрова. Ја мислим да смо ми овај пут са уваженом Јевропом одржали корак до краја, макар у репертоару“.
Због тога Винавер није имао комплекс пред било чијим европејством, поготову пред малограђанским „средњееуропским“, „цвичек-еуропејством“ Хрвата, с њиховом вечитом мржњом према „Бизанту“. Такво европејство препознао је у Крлежином квази-левичарству.
У свом текству „Београд и г. Крлежа/Загонетка г. Крлеже“ писао је Винавер 1924. године о маскираној србофобији аутора „Повратка Филипа Латиновића“. Наиме, Крлежа је, ти дана, ламентирајући над тужним судбинама Светозара Марковића и Димитрија Туцовића, и наводно грдећи српску буржоазију, писао о Београду пуном потомака „провалника и коњокрадица“ који су сада „екселенције и дипломате“, граду који је снашла „поплава смећа и хохштаплера“.
Винавер је крлежијанско пренемагање рендгенски дијагностификовао: „Приликом свога боравка у Русији, у руској револуцији, приметио сам врло чудновату чињеницу. Они Хрвати који су били најзагриженији франковци, који су, услед погрешног васпитања, мрзели Србе као кугу, пресалдумили су се из реакционара у комунисте. Њихов комунизам је био само и једино мржња на Србе, који, још веома загрејани национализмом, не имађаху времена за свечовечанску еволуцију“.
Такав, франковачки „комунизам“ Винавер уочава и код Крлеже, који не доказује да је „цела буржоаска култура ропска и гадна, већ да је Србија и Београд, да су они гадни“. И додаје Винавер: „Све оно због чега социалисти оптужују буржоазију, буржоаски систем, све то г. Крлежа истиче као специалитет Београда“. А то код правог човека европских видика, Сташе Србина, није могло да прође. Он није имао комплекс ниже вредности пред Загребом.
Реч на крају
Ове, 2011, навршава се деведесет година превратничке библиотеке „Албатрос“,међаша нашег модернизма. Али, о Станиславу Винаверу модернисти и авангардном писцу нисмо говорили (о томе су, стручно и одговорно, писали ученији и умнији, од Павла Зорића до Гојка Тешића).
Тема нам је био Станислав Винавер, српски родољуб и витез културе. који није имао „ни капи српске крви“, али је, више од многих „рођених Срба“, у себи носио дух светосавског народа. Један од најзначајнијих наших писаца, не само 20.века, још увек нема сабрана дела.
За разлику од свог саплеменика и колеге по перу, Оскара Давича, који је „веровао у Це Ка јер је за човека“, чија су изабрана и сабрана дела објављивана у тиражима што су угрожавали домаће шуме, Винавер је платио обол свог слободољубља и самосвојног „србовања“. Но, за разлику од Давича, који у историји наше књижевности остаје упамћен по лирици „Хане“, и чије је време углавном прошло, Винаверово време тек долази. Песник „Ратних другова“ га је часно заслужио.
Тема нам је био Станислав Винавер, српски родољуб и витез културе. који није имао „ни капи српске крви“, али је, више од многих „рођених Срба“, у себи носио дух светосавског народа. Један од најзначајнијих наших писаца, не само 20.века, још увек нема сабрана дела.
За разлику од свог саплеменика и колеге по перу, Оскара Давича, који је „веровао у Це Ка јер је за човека“, чија су изабрана и сабрана дела објављивана у тиражима што су угрожавали домаће шуме, Винавер је платио обол свог слободољубља и самосвојног „србовања“. Но, за разлику од Давича, који у историји наше књижевности остаје упамћен по лирици „Хане“, и чије је време углавном прошло, Винаверово време тек долази. Песник „Ратних другова“ га је часно заслужио.
Владимир Димитријевић
Напомена: краћа верзија овог текста објављена је у недељнику „Печат“
Извор: http://www.vladimirdimitrijevic.com/
Видети више : http://www.vladimirdimitrijevic.com/tekst/57-%D1%83-%D1%87%D0%B5%D0%BC%D1%83-%D1%98%D0%B5-%D0%B1%D0%B8%D0%BE-%D0%BF%D0%B0%D1%82%D1%80%D0%B8%D0%BE%D1%82%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC-%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%B0-%D0%B2%D0%B8%D0%BD%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D1%80%D0%B0,-%D0%B0%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%B3%D0%B0%D1%80%D0%B4%D0%BD%D0%BE%D0%B3-%D0%BF%D0%B8%D1%81%D1%86%D0%B0.html
Видети више : http://www.vladimirdimitrijevic.com/tekst/57-%D1%83-%D1%87%D0%B5%D0%BC%D1%83-%D1%98%D0%B5-%D0%B1%D0%B8%D0%BE-%D0%BF%D0%B0%D1%82%D1%80%D0%B8%D0%BE%D1%82%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC-%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%B0-%D0%B2%D0%B8%D0%BD%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D1%80%D0%B0,-%D0%B0%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%B3%D0%B0%D1%80%D0%B4%D0%BD%D0%BE%D0%B3-%D0%BF%D0%B8%D1%81%D1%86%D0%B0.html
![Живот [И] | белатуцадрос: Ања-ворути: белатуцадрос: ...](https://lh3.googleusercontent.com/blogger_img_proxy/AEn0k_vZa-ASg64PtTxF7NmwKnAE7eFe2I1n2XJDZcozeoIVv6VJdqb40SHw5Af3ARCsEPTq9f3dgFHzoj6b3qWAfeKSQ5mTW8wthGKexo3-teU3zs24J25H5McsQV4gOyRcTUA=s0-d "Живот [И] | белатуцадрос: Ања-ворути: белатуцадрос: ...")
