КРИТИЧКИ КРУГОВИ ЈОВАНА ПЕЈЧИЋА / Биљана Мичић

Јован Пејчић: Основ, оквири, праг. – Библиотека „Браничево“,   Центар за културу, Пожаревац 2008.

Биљана Мичић

Нај­но­ви­ја књи­га Јо­ва­на Пеј­чи­ћа Основ, окви­ри, праг на­ста­ла је као из­раз ауто­ро­ве све­сти о по­тре­би да се јед­но ми­са­о­но-ства­ра­лач­ко и кри­тич­ко пу­то­ва­ње кроз ду­хов­ни и људ­ски свет срп­ске књи­жев­но­сти два­де­се­тог ве­ка си­сте­ма­тич­но пре­до­чи чи­та­о­ци­ма. Сво­јим под­на­сло­вом – Об­лик и реч кри­ти­ке 3 она упу­ћу­је на кон­текст у ко­јем је ва­ља са­гле­да­ти и у ко­ме она оства­ру­је свој пу­ни сми­сао и зна­че­ње. На­ме­ра ауто­ра би­ла је (и до­след­но оста­ла) да осве­тли срп­ску књи­жев­ност и кри­ти­ку од се­дам­де­се­тих го­ди­на на­о­ва­мо, не у об­ли­ку син­те­зе, и не хро­но­ло­шки или те­мат­ски ор­га­ни­зо­ва­но. За­то сва­ка од ове три књи­ге има и свој вла­сти­ти зна­чај и сми­сао, а сва­ки рад по­на­о­соб про­на­ла­зи сво­је ме­сто у ова­квом мо­за­и­ку. И у овој, као и у прет­ход­не две књи­ге, реч је о са­би­ра­њу тек­сто­ва ко­ји су на­ста­ја­ли то­ком ду­го­го­ди­шњег про­ми­шља­ња о књи­жев­но­сти и кри­ти­ци срп­ског два­де­се­тог и пр­ве де­це­ни­је два­де­сет и пр­вог сто­ле­ћа. Ме­ђу­тим, Пеј­чић ра­до­ве би­ра и рас­по­ре­ђу­је, та­ко да су кру­го­ви ја­сно оцр­та­ни, а ве­за са прет­ход­ним све­ска­ма екс­пли­цит­но из­ре­че­на. По­чет­ни текст по­ве­зу­је све три књи­ге, а дру­ги и тре­ћи рад про­и­за­шли су из пр­ве. Иде­ја о улан­ча­ва­њу на­мет­ну­ла је и из­бор ком­по­зи­ци­о­ног по­ступ­ка.

Го­во­ри­ти о књи­зи ко­ја је пред на­ма зна­чи го­во­ри­ти о на­чи­ну при­сту­па­ња књи­жев­но­сти, о по­ступ­ку, пу­ту ко­јим се от­кри­ва­ју исти­не или про­на­ла­зе за­блу­де. Су­шти­на сва­ке де­лат­но­сти, на­ро­чи­то ако је она у ду­хов­ној и ин­те­лек­ту­ал­ној сфе­ри, са­др­жа­на је у ис­кри­ста­ли­са­ној све­сти о ње­ном сми­слу и зна­че­њу. То је по­ла­зи­ште, основ. Та­кав основ од­ре­ђу­је и окви­ре, на­зи­ре до­ме­те, утвр­ђу­је пра­го­ве. На­слов­на син­таг­ма ове књи­ге ме­та­фо­рич­ки из­ра­жа­ва су­шти­ну сва­ке од ње­них са­став­ни­ца.

Увод­ни рад, ка­ко сам аутор ка­же, утвр­ђу­је ста­ри основ. Из­ве­ден је из ши­ре рас­пра­ве „Кри­ти­ка као књи­жев­ни жа­нр“, са на­ме­ром да се ука­же на зна­чај еле­мен­тар­ног об­ли­ка књи­жев­не кри­ти­ке – књи­жев­но­кри­тич­ки при­каз, и да се бли­же од­ре­ди ова „ли­те­рар­на вр­ста“. Два еле­мен­та без ко­јих не­ма књи­жев­ног при­ка­за је­су увид у књи­жев­но де­ло и суд о ње­го­вој вред­но­сти. Тре­ба да­ти ин­фор­ма­ци­ју, ту­ма­че­ње и вред­но­ва­ње. Ка­да је реч о при­ка­зи­ва­њу но­вог књи­жев­ног де­ла, ва­љан при­ступ оба­ве­зу­је на са­гле­да­ва­ње де­ла уну­тар це­ло­куп­ног опу­са од­ре­ђе­ног пи­сца, раз­ма­тра­ње де­ла у од­но­су пре­ма укуп­ном књи­жев­ном и кул­тур­ном кон­тек­сту и от­кри­ва­ње оних од­ли­ка ко­ји­ма оно обо­га­ћу­је је­зик, књи­жев­ност и кул­ту­ру. И упра­во је то основ од ко­јег Пеј­чић по­ла­зи. Све су ове ком­по­нен­те ја­сно уоч­љи­ве у ње­го­вом по­ступ­ку.

У пр­во­ме кру­гу на­шли су се ра­до­ви о ми­сли­о­ци­ма, ис­тра­жи­ва­чи­ма, про­у­ча­ва­о­ци­ма, ак­си­о­ло­зи­ма чи­ја се ми­сао за­др­жа­ла и на срп­ској књи­жев­но­сти два­де­се­тог ве­ка. „Круг пр­ви“ по­све­ћен је, да­кле, књи­жев­ној кри­ти­ци и кри­ти­ча­ри­ма. Њи­хо­ва оства­ре­ња пред­ста­вља­ју основ у од­ре­ђе­ном сми­слу, с об­зи­ром на то да сва­ки од ових ауто­ра има из­гра­ђен лич­ни ми­са­о­ни иден­ти­тет: Ни­ко­ла Ми­ло­ше­вић у на­чи­ну на ко­ји при­сту­па де­лу, у по­ступ­ку, ком­по­зи­ци­ји, је­зи­ку и сти­лу из­ра­жа­ва­ња; Ра­до­мир Кон­стан­ти­но­вић у сми­слу ис­пи­ти­ва­ња срп­ске по­е­зи­је два­де­се­тог ве­ка, али и би­ти пе­снич­ког; Иси­до­ра Се­ку­лић по ши­ри­ни ду­хов­ног об­зор­ја. Ви­то­ше­ви­ће­во Срп­ско пе­сни­штво 1901–1914 са­мо је по се­би те­мељ, али и при­мер ка­ко тре­ба из­гра­ди­ти ана­то­ми­ју јед­ног пе­снич­ког и кул­тур­но-исто­риј­ског раз­до­бља. Вла­де­та Је­ро­тић основ је по свом ре­не­сан­сном ду­ху ко­ји опле­ме­њу­је сва ње­го­ва оства­ре­ња, по по­зна­ва­њу број­них ди­сци­пли­на ре­ле­вант­них за пред­мет о ко­јем пи­ше. Сва­ки рад о по­ме­ну­тим ауто­ри­ма по­но­во је при­ча за се­бе.

У „Кру­гу дру­гом“ и „Кру­гу тре­ћем“, окви­ри­ма, на­ла­зе се књи­жев­но­кри­тич­ки ра­до­ви о по­је­ди­ним де­ли­ма, пи­сци­ма и те­ма­ма. Иако су на­ста­ја­ли у ши­ро­ком вре­мен­ском ра­спо­ну (1976–2007), из сва­ко­га се очи­та­ва из­гра­ђен по­сту­пак са ја­сним ци­љем – (пре)вред­но­ва­ње. Већ из пр­вог ра­да ово­га кру­га „Не­се­бе­зна­ло ја­ко Дра­га­на Алек­си­ћа“ уоча­ва­ју се ка­рак­те­ри­сти­ке Пеј­чи­ће­вог по­ступ­ка, ко­је су обе­леж­је и оста­лих об­ја­вље­них ра­до­ва, а то су по­ступ­ност, си­сте­ма­тич­ност, те­о­риј­ско и фи­ло­соф­ско зна­ње, увид у ли­те­ра­ту­ру, ши­ро­ко по­ста­вља­ње за­кључ­ка ко­ји до­но­си об­ја­шње­ње и вред­но­ва­ње. (Ако суд и ни­је екс­пли­цит­но из­ре­чен, ја­сно су из­не­ти раз­ло­зи због ко­јих је вред­но­ва­ње из­о­ста­ло.) Та­ко нас у по­ме­ну­том ра­ду Пеј­чић нај­пре ин­фор­ми­ше о да­да­и­зму, са на­во­ђе­њем обим­не ли­те­ра­ту­ре у фу­сно­та­ма, по­том, у дру­гом одељ­ку, пре­ла­зи на срп­ског да­да­и­сту Дра­га­на Алек­си­ћа – ње­го­ву по­е­ти­ку, па по­е­зи­ју, је­зик њен, да би у за­кључ­ку из­нео суд­би­ну да­да­и­зма као по­кре­та и суд­би­ну пе­сни­ка Дра­га­на Алек­си­ћа, до­ме­те и од­је­ке ко­је је ње­го­во ства­ра­ла­штво има­ло.

Та­квог је ка­рак­те­ра и ана­ли­тич­ко-син­те­тич­ка сту­ди­ја о Ми­ро­сла­ву Јо­си­ћу Ви­шњи­ћу. Књи­гу Хи­ља­ду и јед­на реч по­сма­тра у ши­рем кон­тек­сту срод­них оства­ре­ња, за­тим је жан­ров­ски од­ре­ђу­је, по­том об­ја­шња­ва по­ли­се­ми­чан ка­рак­тер од­ред­ни­ца, па раз­ли­чи­те ди­мен­зи­је овог де­ла – до вред­но­сног

66. број књ. часописа „Свитак“

Знак препознавања. Плаћени оглас. Тј. испомоћ

Изашао је нови, 66. број књ. часописа „Свитак“ (главни уредник - Милијан Деспотовић), посвећен Слободанки Луковић, из Крагујевца, угледној чланици Удружења књижевника Србије. Поред њене поезије и прозе, „Свитак“ објављује и критичке текстове о њеном сстваралаштву које су исписали: Срба Игњатовић, Александра Милчић, Милијан Деспотовић, Доротеа Пантелић, Тања Пајић, Дејан Богојевић, Татјана Осречки, Милан Николић, Владимир Јагличић, Стеван Вукајловић, Божидар Ђуровић, Звездана Кнежевић и Зоран Аврамовић. Објављне је и интервју Ненада Милошевића са Слободанком  Луковић, под насловом "Чен тела васељене". На насловној страни је и ликовни портрет књижевнице, који је урадио београдски сликар Јеротије (Драган Јеротијевић). Овај број доноси и беседу Владимира Јагличића, прошлогодишњег лауреата књижевне награде „Хаџи Драган“ ,  коју је примио у Пожеги, за циклус до пет песама. Ту је и образложење Зорана Јеремића, члана УКС, о књизи Милунике Митровић , потпредседнице Књижевне заједнице УКС за Златиборски округ, која је прошлогодишњи добитник награде „Хаџи Драган“ за најуспешнију књигу члана ове Књижевне заједнице.

svitak@eunet.rs

Велика испраћуша, нови роман Александра Лукића

(одломак из најновијег Лукићевог романа)

Александар Лукић, аутор

............У ду­гим но­ћи­ма док пи­ше Књи­гу без бу­дућ­но­сти, бу­ди се из ко­шма­ра, у ко­ји­ма чу­до­ви­шта бра­зда­ју и пре­о­ра­ва­ју по­лу­о­стр­во, ле­ши­не пти­ца ва­де­ћи из зе­мље и гро­бо­ва, је­ду­ћи их као на го­зби. До ње­га до­пи­ру ва­пи­ју­ћи гла­со­ви, ко­ји опо­ми­њу да се чу­ва на­ро­да што глас о ти­ран­ству под­у­пи­ру и ши­ре. При­ви­ђа­ју му се гро­бља без бе­ле­га и игра­ли­шта исто­ри­је, где је крв за­пе­ча­ти­ла исти­ну. Ме­ђу њи­ма су аве­ти, слу­ти, мно­го остр­вље­них и не­сми­ре­них ду­ша, са на­о­штре­ним се­ки­ра­ма и но­же­ви­ма. Сва­ка на­пе­та са­ња да по­ста­не гла­во­се­ча. Ка­ко их пре­по­зна­ти ка­да их има на пре­тек, као у мо­ру пе­ска? Оку­па­не у мо­ру ази­јат­ском и мо­ру европ­ском, вр­ве у мра­ку по­тре­сног вре­ме­на, то­ну на дно, ис­под зна­них и не­зна­них гро­бо­ва по­лу­о­стр­ва. Ко је од њих наш брат, наш отац? На­то­ва­рен ке­са­ма са пле­ном, опљач­ка­ним џа­ко­ви­ма и пе­ском, тру­лим ли­шћем и опа­ким вре­ме­ном, веч­ни слу­га вла­сти­тог гу­бит­ни­штва. Да се од­бра­ни од је­зи­вих сли­ка, Ма­е­стро им до­ви­ку­је, за­го­нет­не фор­му­ле, као бал­кан­ска про­ро­чи­ца ба­ја­ли­це бо­ле­сни­ци­ма:

– Ди­ви­те се, за­не­ма­ри­те крв и пљач­ку, ве­чи­ти рат­ни­ци и пљач­ка­ши. Ло­ви­те ри­бу по пли­ћа­ци­ма и ду­би­на­ма мор­ским, и ду­би­на­ма вре­ме­на. Се­ли­те се с јед­ног кра­ја зе­мље на дру­ги, с јед­ног кра­ја гра­да на дру­ги, так­си­јем или трам­ва­јем, или на ко­ли­ма са ар­ње­ви­ма, као чер­га­ри. Исти­на ће са­ма, по зеј­ти­ну, до­кли­зи­ти пред ваш Је­ру­са­лим!

Пи­сац Књи­ге без бу­дућ­но­сти уснио je Све­ца или Ан­ђе­ла са фе­ње­ром у ру­ци, са очи­ма пу­ним су­за. Он му је те­лом лак­ши од врап­ца го­во­рио у сну: За­пам­ти то што ћеш ви­де­ти. За Дра­му у ко­јој жи­виш, ре­чи и сли­ке мо­гу би­ти је­ван­ђе­ље! Чим се про­бу­диш, за­пи­ши их!

Ма­е­стро пи­ше Књи­гу без бу­дућ­но­сти, са­ња­ју­ћи сан о све­о­бу­хват­ној хро­ни­ци, ко­ју ина­че и по­зва­ни­ји пре ње­го­вог ро­ђе­ња са­ња­ху, ре­ци­мо, отац и ћер­ка, од ко­јих оста­ше са­мо се­ни. Те бив­ше се­ни уоча­ва­ле су ле­то­пи­се слич­них гра­до­ва, се­ла и гро­ба­ља. Под слут­њом да ће се за­тр­ти у тре­ћој ге­не­ра­ци­ји ци­ви­ли­зо­ва­не по­ро­ди­це, а у дру­гој шко­ло­ва­них љу­ди.

Ко не ве­ру­је, не­ка пре­ли­ста По­све­ту књи­ге, чи­је пр­во из­да­ње, Ма­е­стро по­се­ду­је у ве­ли­кој по­ро­дич­ној би­бли­о­те­ци: „Кро­ни­ка па­ла­нач­ког гро­бља“.

„За­што гро­бо­ви ни­су по­но­сни зна­ци? за­што наш свет бр­зо про­па­да и ис­тре­бљу­је се? за­што шко­ло­ва­ни и да­ро­ви­ти де­ге­не­ри­шу или из­у­ми­ру у дру­гој и тре­ћој ге­не­ра­ци­ји? за­што се од по­ро­дич­ног има­ња не са­чу­ва бар при­сто­јан оста­так, име­на и ча­сти ра­ди? за­што се здра­вља та­ко бр­зо пот­ко­па­ва­ју? за­што ро­ди­те­љи не жр­тву­ју сво­је стра­сти, су­је­те и се­бич­но­сти, ме­сто да жр­тву­ју сво­ју де­цу? за­што учи­те­љи не за­па­жа­ју у ро­ди­тељ­ској ку­ћи не­за­па­же­ну спо­соб­ну де­цу? за­што шко­ле не раз­ли­ку­ју кад је у де­те­ту дар из ин­те­лек­ту­ал­ног, а кад из мо­рал­ног из­во­ра? за­што су­гра­ђа­ни не при­хва­та­ју си­ро­ма­шну спо­соб­ну де­цу, или си­ро­чад без ма­те­ра… за­што је све то го­ла исти­на, а не ша­ре­на ла­жа?“

..........

Корице најновије Лукићеве књиге

____________________________________

CIP – Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд

821.163.41-31

ЛУКИЋ, Александар, 1957–

Велика испраћуша : у спомен маестру пер Пјетру / Александар Лукић - Београд : Мобаров институт : Заветине, 2011 (Пожаревац : Ситограф РМ). - 222 стр. ; 21 cm. - (Библиотека Бездана уметност ; коло 1, књ. 2)

Тираж 500. - Белешка о писцу: стр. 221-222.

ISBN 978-86-82255-11-6

COBISS.SR-ID 186113292

Александар Лукић

ВЕЛИКА ИСПРАЋУША

У спомен маестру пер Пјетру

Библиотека БЕЗДАНА УМЕТНОСТ

Коло I, Књига 2

Издавач

ЗАВЕТИНЕ, Београд, ул. Сердар Јанка Вукотића 1

Редактор и главни уредник

Мирослав Лукић

Одговорни уредник

Димитрије Лукић

Прво штампано издање, септембар 2011.

Тираж: 500 примерака

Припрема за штампу

„Поповић и синови“, Пожаревац

Штампа

„Ситограф РМ“, Змај Јовина 71, Пожаревац

Цена ове књиге  1.000,00 динара. Може се набавити  директно од издавача телефоном +381653006950  (Post net uputnica). Поручиоци изван Србије плаћају и поштански трошак. Новац шаљу преко Western Union-а на адресу: Мирослав Лукић, 180 309 Београд, Раковица, улица Сердар Јанка Вукотића 1/13. Видети детаљније: Књижара писаца

Stihovi iz SVESKE SAHARA AMAZON / Bela Tukadruz

МАРИЈА МАГДАЛЕНА

Испитај ме, Јахве, искушај ме, истражи ми бубреге и срце

Зашто је, жено, твоје срце скривено од мог погледа? Не приступаш ли

ми само устима и само устима ме частиш, а срце ти је далеко од мене?

(Није ли се Бог преварио створивши жену човеку као помоћ?)

Онај ко је бубреге створио, може кроз њих упознати савест човека.

((Имао сам тврдокорно срце, уверава ме бол бубрега. Гледао сам на

очи, а Бог је гледао шта је у срцу.)

Бога не можемо преварити, као што можемо себе. Бог ми потпаљује

срце и бубреге огњем Духа Светог. Бог болом неизрецивим чисти мој

леви бубрег од камења и талога разорног.

Бог нам нуди стари нови савез, овај огањ

у бубрегу је огањ неизмерне љубави.

Бог не ради на уништењу својих заштитника, већ му је и при самој

помисли на то Дух узнемирен.

Бог ми је дао ново срце, нови дух удахну у мене. Он вади из тела све

камено и даје нам срце од меса. Он нас чисти од нечистих наслага и

тек ће нас очистити од свих наших кумира!

Natalijino "Američko drvo"; M išljsnovac, 2011. Snimak Ivan Lukić

MARY MAGDALENE

Test me, Yahweh, try me, explore my kidneys and heart

Why, woman, is your heart hidden from my eyes? Do you approach me

with your mouth and treat me with your mouth alone, but your heart is far from me?

(Hasn’t God made a mistake creating the woman to help the man?)

The one who created kidneys, can see man’s conscience through them.

((My heart was hard, the pain in my kidneys assures me. I was looking through my eyes, and God was looking at what was in the heart.)

We cannot fool God like we can fool ourselves. God is lighting my heart and kidneys with the fire of the Holy Spirit. With pain unspeakable God is purifying my left kidney from stones and devastating debris.

God is offering us the old new alliance, this fire in the kidney is the fire of immeasurable love.

God does not work on the destruction of his protectors, at the very thought of it his Spirit is distraught.

God gave me a new heart, breathed a new spirit into me. He takes everything that is stone hard out of our bodies and gives us a heart of flesh. He purifies us from impure deposits and is yet to purify us from all our idols!