Belatucadros - Belatukadruz

Белатуцадрос

Избор чланака везаних за белатуцадрос.

   

Оригинални чланци из наше библиотеке који се односе на Белатуцадрос. Погледајте садржај за даљу расположивог материјала (преузимање ресурси) на Белатуцадрос.

Белатуцадрос

Белатуцадрос (Исијавање један, светао). Британци. Очигледно рано верзија Бран Блажени, и јасно сродна реч са Белом. Он је награђен од стране обичних војника на северу Британије током римске окупације ....

Божанства и Херос >> Римски

Селтик богова и богиња

БЕЛАТУЦАДРОС , (британски) Селтик Бог рата. Према неким ауторима он је рогати бог севера изједначио на Цернуннос.

ввв.јоеллессацредгрове.цом

         videti više  http://www.realmagick.com/belatucadros/

Синхронизована кампања? (3) и коментари

( ПОЛИТИКА   Све више захтева за смену Вука Драшковића )

Nevena S | 15/01/2012 09:41

Vrlo brzo se videlo ko su sluge, a ko gospodari!Slamao to i Milosevic sa demokratama,ali se izgleda slomiti ne moze.A dusebriznika onoliko.Ko sa mo(e)tkom,ko sa perom!

Bane Bukulja | 15/01/2012 11:49

@Vladimir Nikolic. "Razočarani članovi SPO", već davno su članovi vodećih stranaka u Srbiji (DS, DSS, SPS, SRS, SNS, URS...) Oni preostali, slažem se, "kritikuju" svoga lidera, ali grčevito se drže svojih radnih mesta po ministarstvima, beogradskim pijacama, javnim preduzećima, upravnim odborima, policiji...

Гаврило Симић | 15/01/2012 12:47

Јели Владимире:Беше ли и ти у СПО када се по Београду све што је било јавно ( пословни простор ) а СПО на власи пробрати и ЛИЧНО.

Гаврило Симић | 15/01/2012 13:23

Јели Владимире:Беше ли и ти у СПО када се по Београду све што је било јавно ( пословни простор ) а СПО на власи преобрати у ЛИЧНО.

ZArko Stopalic | 16/01/2012 15:44

Za Vladimira Nikolica: Da, sve je to prvi SPO uradio. Ali ima jos: Vuk je prvi bio za monarhiju, pa posle protiv (uz izvinjenje - pogresio), Vuk je prvi mobilisao i slao dobrovoljce na ratiste, pa posle trazio da se oni hapse(uz izvinjenje - pogresio), Vuk je prvi kao gradska Vlada Beograda organizovao prodaje dozvola za kioske i privatne Bus linije, pa posle kritikovao (uz izvinjenje - Nisam ja), Vuk je prvi bio za uhlebljenje politicara (samo onih na vrhu) u Upravne odbore velikih preduzeca (jos nije rekaoi da to nije moralno, pa Dana je kao veliki specijalista za petro-hemiju jos clan Upravnog odbora NIS-a sa platom sa puno nula), Vuk je prvi govorio i pisao o srpskim zemljama i srpskim grobovima, pa posle to poklanjao (uz izvinjenje - pogresio).... Koliko jos puta treba da podjemo za covekom koji svakodnevno menja misljenje, politiku i principe? I da li sutra treba da slusamo izvinjenja da je pogresio oko Preokreta, oko EU, oko.... Ma dosta je... Umorni smo.

Политико, колико коштају овакви чланци?

Видети више: http://www.politika.rs/index.php?lid=sr&show=rubrike&part=list_reviews&int_itemID=204486

КРИТИЧКИ КРУГОВИ ЈОВАНА ПЕЈЧИЋА / Биљана Мичић

Јован Пејчић: Основ, оквири, праг. – Библиотека „Браничево“,   Центар за културу, Пожаревац 2008.

Биљана Мичић

Нај­но­ви­ја књи­га Јо­ва­на Пеј­чи­ћа Основ, окви­ри, праг на­ста­ла је као из­раз ауто­ро­ве све­сти о по­тре­би да се јед­но ми­са­о­но-ства­ра­лач­ко и кри­тич­ко пу­то­ва­ње кроз ду­хов­ни и људ­ски свет срп­ске књи­жев­но­сти два­де­се­тог ве­ка си­сте­ма­тич­но пре­до­чи чи­та­о­ци­ма. Сво­јим под­на­сло­вом – Об­лик и реч кри­ти­ке 3 она упу­ћу­је на кон­текст у ко­јем је ва­ља са­гле­да­ти и у ко­ме она оства­ру­је свој пу­ни сми­сао и зна­че­ње. На­ме­ра ауто­ра би­ла је (и до­след­но оста­ла) да осве­тли срп­ску књи­жев­ност и кри­ти­ку од се­дам­де­се­тих го­ди­на на­о­ва­мо, не у об­ли­ку син­те­зе, и не хро­но­ло­шки или те­мат­ски ор­га­ни­зо­ва­но. За­то сва­ка од ове три књи­ге има и свој вла­сти­ти зна­чај и сми­сао, а сва­ки рад по­на­о­соб про­на­ла­зи сво­је ме­сто у ова­квом мо­за­и­ку. И у овој, као и у прет­ход­не две књи­ге, реч је о са­би­ра­њу тек­сто­ва ко­ји су на­ста­ја­ли то­ком ду­го­го­ди­шњег про­ми­шља­ња о књи­жев­но­сти и кри­ти­ци срп­ског два­де­се­тог и пр­ве де­це­ни­је два­де­сет и пр­вог сто­ле­ћа. Ме­ђу­тим, Пеј­чић ра­до­ве би­ра и рас­по­ре­ђу­је, та­ко да су кру­го­ви ја­сно оцр­та­ни, а ве­за са прет­ход­ним све­ска­ма екс­пли­цит­но из­ре­че­на. По­чет­ни текст по­ве­зу­је све три књи­ге, а дру­ги и тре­ћи рад про­и­за­шли су из пр­ве. Иде­ја о улан­ча­ва­њу на­мет­ну­ла је и из­бор ком­по­зи­ци­о­ног по­ступ­ка.

Го­во­ри­ти о књи­зи ко­ја је пред на­ма зна­чи го­во­ри­ти о на­чи­ну при­сту­па­ња књи­жев­но­сти, о по­ступ­ку, пу­ту ко­јим се от­кри­ва­ју исти­не или про­на­ла­зе за­блу­де. Су­шти­на сва­ке де­лат­но­сти, на­ро­чи­то ако је она у ду­хов­ној и ин­те­лек­ту­ал­ној сфе­ри, са­др­жа­на је у ис­кри­ста­ли­са­ној све­сти о ње­ном сми­слу и зна­че­њу. То је по­ла­зи­ште, основ. Та­кав основ од­ре­ђу­је и окви­ре, на­зи­ре до­ме­те, утвр­ђу­је пра­го­ве. На­слов­на син­таг­ма ове књи­ге ме­та­фо­рич­ки из­ра­жа­ва су­шти­ну сва­ке од ње­них са­став­ни­ца.

Увод­ни рад, ка­ко сам аутор ка­же, утвр­ђу­је ста­ри основ. Из­ве­ден је из ши­ре рас­пра­ве „Кри­ти­ка као књи­жев­ни жа­нр“, са на­ме­ром да се ука­же на зна­чај еле­мен­тар­ног об­ли­ка књи­жев­не кри­ти­ке – књи­жев­но­кри­тич­ки при­каз, и да се бли­же од­ре­ди ова „ли­те­рар­на вр­ста“. Два еле­мен­та без ко­јих не­ма књи­жев­ног при­ка­за је­су увид у књи­жев­но де­ло и суд о ње­го­вој вред­но­сти. Тре­ба да­ти ин­фор­ма­ци­ју, ту­ма­че­ње и вред­но­ва­ње. Ка­да је реч о при­ка­зи­ва­њу но­вог књи­жев­ног де­ла, ва­љан при­ступ оба­ве­зу­је на са­гле­да­ва­ње де­ла уну­тар це­ло­куп­ног опу­са од­ре­ђе­ног пи­сца, раз­ма­тра­ње де­ла у од­но­су пре­ма укуп­ном књи­жев­ном и кул­тур­ном кон­тек­сту и от­кри­ва­ње оних од­ли­ка ко­ји­ма оно обо­га­ћу­је је­зик, књи­жев­ност и кул­ту­ру. И упра­во је то основ од ко­јег Пеј­чић по­ла­зи. Све су ове ком­по­нен­те ја­сно уоч­љи­ве у ње­го­вом по­ступ­ку.

У пр­во­ме кру­гу на­шли су се ра­до­ви о ми­сли­о­ци­ма, ис­тра­жи­ва­чи­ма, про­у­ча­ва­о­ци­ма, ак­си­о­ло­зи­ма чи­ја се ми­сао за­др­жа­ла и на срп­ској књи­жев­но­сти два­де­се­тог ве­ка. „Круг пр­ви“ по­све­ћен је, да­кле, књи­жев­ној кри­ти­ци и кри­ти­ча­ри­ма. Њи­хо­ва оства­ре­ња пред­ста­вља­ју основ у од­ре­ђе­ном сми­слу, с об­зи­ром на то да сва­ки од ових ауто­ра има из­гра­ђен лич­ни ми­са­о­ни иден­ти­тет: Ни­ко­ла Ми­ло­ше­вић у на­чи­ну на ко­ји при­сту­па де­лу, у по­ступ­ку, ком­по­зи­ци­ји, је­зи­ку и сти­лу из­ра­жа­ва­ња; Ра­до­мир Кон­стан­ти­но­вић у сми­слу ис­пи­ти­ва­ња срп­ске по­е­зи­је два­де­се­тог ве­ка, али и би­ти пе­снич­ког; Иси­до­ра Се­ку­лић по ши­ри­ни ду­хов­ног об­зор­ја. Ви­то­ше­ви­ће­во Срп­ско пе­сни­штво 1901–1914 са­мо је по се­би те­мељ, али и при­мер ка­ко тре­ба из­гра­ди­ти ана­то­ми­ју јед­ног пе­снич­ког и кул­тур­но-исто­риј­ског раз­до­бља. Вла­де­та Је­ро­тић основ је по свом ре­не­сан­сном ду­ху ко­ји опле­ме­њу­је сва ње­го­ва оства­ре­ња, по по­зна­ва­њу број­них ди­сци­пли­на ре­ле­вант­них за пред­мет о ко­јем пи­ше. Сва­ки рад о по­ме­ну­тим ауто­ри­ма по­но­во је при­ча за се­бе.

У „Кру­гу дру­гом“ и „Кру­гу тре­ћем“, окви­ри­ма, на­ла­зе се књи­жев­но­кри­тич­ки ра­до­ви о по­је­ди­ним де­ли­ма, пи­сци­ма и те­ма­ма. Иако су на­ста­ја­ли у ши­ро­ком вре­мен­ском ра­спо­ну (1976–2007), из сва­ко­га се очи­та­ва из­гра­ђен по­сту­пак са ја­сним ци­љем – (пре)вред­но­ва­ње. Већ из пр­вог ра­да ово­га кру­га „Не­се­бе­зна­ло ја­ко Дра­га­на Алек­си­ћа“ уоча­ва­ју се ка­рак­те­ри­сти­ке Пеј­чи­ће­вог по­ступ­ка, ко­је су обе­леж­је и оста­лих об­ја­вље­них ра­до­ва, а то су по­ступ­ност, си­сте­ма­тич­ност, те­о­риј­ско и фи­ло­соф­ско зна­ње, увид у ли­те­ра­ту­ру, ши­ро­ко по­ста­вља­ње за­кључ­ка ко­ји до­но­си об­ја­шње­ње и вред­но­ва­ње. (Ако суд и ни­је екс­пли­цит­но из­ре­чен, ја­сно су из­не­ти раз­ло­зи због ко­јих је вред­но­ва­ње из­о­ста­ло.) Та­ко нас у по­ме­ну­том ра­ду Пеј­чић нај­пре ин­фор­ми­ше о да­да­и­зму, са на­во­ђе­њем обим­не ли­те­ра­ту­ре у фу­сно­та­ма, по­том, у дру­гом одељ­ку, пре­ла­зи на срп­ског да­да­и­сту Дра­га­на Алек­си­ћа – ње­го­ву по­е­ти­ку, па по­е­зи­ју, је­зик њен, да би у за­кључ­ку из­нео суд­би­ну да­да­и­зма као по­кре­та и суд­би­ну пе­сни­ка Дра­га­на Алек­си­ћа, до­ме­те и од­је­ке ко­је је ње­го­во ства­ра­ла­штво има­ло.

Та­квог је ка­рак­те­ра и ана­ли­тич­ко-син­те­тич­ка сту­ди­ја о Ми­ро­сла­ву Јо­си­ћу Ви­шњи­ћу. Књи­гу Хи­ља­ду и јед­на реч по­сма­тра у ши­рем кон­тек­сту срод­них оства­ре­ња, за­тим је жан­ров­ски од­ре­ђу­је, по­том об­ја­шња­ва по­ли­се­ми­чан ка­рак­тер од­ред­ни­ца, па раз­ли­чи­те ди­мен­зи­је овог де­ла – до вред­но­сног

66. број књ. часописа „Свитак“

Знак препознавања. Плаћени оглас. Тј. испомоћ

Изашао је нови, 66. број књ. часописа „Свитак“ (главни уредник - Милијан Деспотовић), посвећен Слободанки Луковић, из Крагујевца, угледној чланици Удружења књижевника Србије. Поред њене поезије и прозе, „Свитак“ објављује и критичке текстове о њеном сстваралаштву које су исписали: Срба Игњатовић, Александра Милчић, Милијан Деспотовић, Доротеа Пантелић, Тања Пајић, Дејан Богојевић, Татјана Осречки, Милан Николић, Владимир Јагличић, Стеван Вукајловић, Божидар Ђуровић, Звездана Кнежевић и Зоран Аврамовић. Објављне је и интервју Ненада Милошевића са Слободанком  Луковић, под насловом "Чен тела васељене". На насловној страни је и ликовни портрет књижевнице, који је урадио београдски сликар Јеротије (Драган Јеротијевић). Овај број доноси и беседу Владимира Јагличића, прошлогодишњег лауреата књижевне награде „Хаџи Драган“ ,  коју је примио у Пожеги, за циклус до пет песама. Ту је и образложење Зорана Јеремића, члана УКС, о књизи Милунике Митровић , потпредседнице Књижевне заједнице УКС за Златиборски округ, која је прошлогодишњи добитник награде „Хаџи Драган“ за најуспешнију књигу члана ове Књижевне заједнице.

svitak@eunet.rs