Купац и директор фирме „Филмски пут” је француски држављанин Мишел Бабић. Обезбеђење није свим новинарима дозволило улазак у салу Агенције за приватизацију
Јуче испред Агенције за приватизацију Фото: Д. Ћирков
„Авала филм” јуче је продат фирми „Филмски пут ДОО” из Београда (Filmway), по почетној цени од 980 милиона динара. У Агенцији за приватизацију појавио се једини учесник на надметању Видоје Марјановић, заступник „Филмског пута”, и за неколико минута завршена је формална процедура продаје највећег филмског студија у некадашњој Југославији, који је четири године у стечају.
Чланови трочлане комисије само су питали Марјановића да ли пристаје на почетну цену, што је он потврдио, рекао је да неће давати изјаве, и да ће се „Филмски пут” огласити саопштењем. Тиме је поред објеката и земљишта, нови власник добио и продуцентска права на 200 играних и више од 600 документарних „Авалиних” филмова. Иако је Кинотека протеклих дана упутила захтев да се филмски фонд изузме из приватизације, и филмаџије апеловале да се то учини, Привредни суд је Кинотекин захтев одбио.
Директор „Филмског пута” је, како сазнајемо, Мишел Бабић, француски држављанин на кога се и води 100 одсто капитала. Предузеће је основано 25. марта ове године, са оснивачким капиталом од 60.000 динара. Реч је о компанији иза које стоји француски и амерички капитал. У део овог пословног плана укључена је иста екипа продуцената која је у Београду омогућила снимање филмова „Три дана за убијање” са Кевином Костнером и „Новембарски човек” Пирсом Броснаном.
Иронија или не, Мишел Бабић име је филмског јунака којег тумачи Раде Шербеџија у филму „Уна”, насталом по књизи Моме Капора. Да га нема, већ би га неко измислио...
Атмосфера у време продаје „Авале”, испред Агенције за приватизацију, на тренутке узаврела.
Одржани су перформанс по узору на сцену из „Повратка отписаних” у којој Прле и Тихи бране „Авала филм”, а протесту филмских радника придружила се и група „Стоп приватизацији”. Вијорили су се транспаренти „Капитализам убија” и „Наше благо не дамо”, чуле се пиштаљке и повици „Није Вучић држава, ми смо држава!”, а док је део новинара успео да уђе на овај састанак, осталим екипама то није допуштено, из бојазни да у зграду не нахрле и „протестанти”, и та група медија остала је да се пред вратима вербално рве са обезбеђењем које се на њих није обазирало.
Међу „протестантима” на Теразијама био је и редитељ Александар Мандић који истиче да је невероватно да се продаје „Авала филм”, а да „држава не мрде ни малим прстом”.
– Ово није само културни скандал, већ доказ до које мере ова влада може да ради на корист своје штете. Да неко купи нешто што вреди 100 милиона евра за девет милиона евра и да притом нема лицитације, то је најпоразније од свега. Има ли бољег доказа од тог да је све ово намештено? Да се овако продао млин, са толиким вредним земљиштем, била би штета, а не филмски архив. Министарство културе није рекло: „Чекај, да видимо шта се ту дешава.” Ма, фуј! – изразио је своју горчину Мандић.
На протесту је била и Бранка Оташевић, „Политикин” телевизијски критичар, којој цео овај поступак делује „невероватно сурово, без логике и смисла, и неодговорно према националном благу”.
– Све оставља утисак отимачине, дивљег капитализма и врло спорне приватизације. Нажалост, ствар је готова. Питам се ако људи из струке не могу да изврше притисак да се власт призове памети, како ће грађани да се побуне против „Београда на води” и свих мегаломанских планова који потпуно делују надреално, глупо, сулудо и блесаво у ситуацији у којој нам пропада оно што већ имамо – каже Бранка Оташевић.
Продаји „Авале” присуствовала је и продуцент и редитељ Мила Турајлић, која наглашава да је постојала нада до последњег дана да ће држава да реагује, и да ће бар да спрече приватизацију „Авалиног” филмског фонда. – Атмосфера на састанку је била поражавајућа, напета. Филмски радници су се подигли, али ово је ствар на нивоу институција и најцрње је што држава није реаговала – сматра ова ауторка.
Уредница у РТС-у Бојана Андрић је подсетила да је јуче био Дан планете земље. – И овај протест је врста екологије, јер се морамо опрати од мафије и зла. Знајући како смо се сви успавали и дигли руке сами од себе, нисам очекивала већи број филмаџија, али драго ми је да је полиција ту, они су ову ствар схватили озбиљно.
Да је на протесту више полиције него оних који се протест тиче, приметио је издавач Симон Симоновић. – Овде је требало да буде пола Србије и тада би можда неко ставио прст на чело. Све је ово део игре, у којој учествују Министарство културе, Привредни суд, и Агенција за приватизацију. И сви су међусобно једни другима нешто замерали, и одлучили су, два сата пре продаје, да провере како Кинотека чува филмове, као да је то најважније у овом тренутку – каже Симоновић.
Подршку скупу дао је и позоришни критичар Иван Меденица. Он каже да није најупућенији у све аспекте овог случаја, али да има поверење у студенте који организују протест и коју су укључени и у окупацију биоскопа „Звезда”. Меденица наглашава да би држава у наредном периоду морала да изнађе начин да се тај филмски фонд заштити.
– Приватизација у области културе је сама по себи веома деликатна, и постоје законске претпоставке, које онемогућавају промену намене у случају приватизације. У овом случају та заштита, колико знам, није могућа. Питање је да ли ће држава новом власнику дозволити да самостално располаже оним што је купио уз фирму, а то је фонд „Авала филма”, који има карактер једног архива – сматра Меденица, који напомиње да је кључно да медијски притисци и у наредним данима не јењавају. Нека ова власт, додаје критичар, као што су и претходне власти користиле лекс специјалис, нађе правну меру којом би заштитила културно благо ове земље.
-----------------------------------
Тајкунски пут
Састанку у Агенцији присуствовао је Милан Влајчић, филмски критичар, који каже да није проблем у тајкунима, већ што влада и министарство нису хтели да заштите филмско добро.
– Ствар је одавно готова, чим је држава дигла руке од културног блага. „Авала филм” није приватна фирма, већ предузеће у које је држава улагала 50 година, и сада га је продала по багателној цени једној фантомској фирми за коју до јуче нико није чуо, нити ћемо икада чути. Та фирма је прекјуче тако крштена, то је „тајкун веј”. И они ће то сада распарчати, као што је „Београд филм” распарчао биоскопе – каже Влајчић.
По његовим речима, ми смо једина држава у Европи, а можда и у Азији, која није заштитила свој фонд. – Други су то урадили. Филмаџије никад нису биле много солидарне међу собом, и сада су депримирани као и целокупно грађанство. Филмско благо остаје на милост и немилост тих људи који могу да их крчме како хоће. Срж југословенског филма је на ледини – закључио је Милан Влајчић.
објављено: у Политици: 22.04.2015.
_
ПОСЛЕДЊИ КОМЕНТАРИ
Na tom mestu ar vredi od 30.000-40.000 EUR. Moj prijatelj je prodao tamo plac po 40.000 EUR za jedan ar. Ova firma sigurno nije kupljena zbog filmova i prava nego zbog zemljista. Ako avala film ima 30 hektara izracunajte koliko vredi samo zemljiste.
Нема коментара:
Постави коментар