Поред бројних доказа, на суђењу о рехабилитацији једног од најзначајнијих српских издавача уважен је и текст објављен у додатку „Политике” „Култура, уметност, наука”
Анатолиј Ивановић Фото Архива породице Ивановић
Решењем Вишег суда у Београду рехабилитован је Анатолиј Ивановић, један од најзначајнијих српских издавача свих времена, који је између два светска рата дао немерљив допринос српској култури и духовности. О судбини Анатолија Ивановића писали смо у додатку „Култура, уметност, наука” нашег листа 18. октобра прошле године, а према речима адвоката Предрага Савића тај текст је био једна од кључних тачака на овом суђењу.
Анатолиј је као млад руски емигрант у Србији основао издавачко предузеће „Народну просвету”, па потом часописе „Панораму” и „Хронику” (недељне информативне новине), Фабрику папира, картона и лепенке на Умци, предузеће „Дрвопродукт”. Саградио је на Обилићевом венцу и најсавременију штампарију у Европи у то доба (данас је у тој згради републички Завод за издавање уџбеника.)
Анатолиј је помогао да чак 11 руских емиграната у Београду постану чланови САНУ. Захваљујући раду у „Народној просвети”, где је била уредник, Исидора Секулић је постала прва жена члан САНУ. Анатолиј је објављивао дела Достојевског, Толстоја и осталих руских класика, али и био један од привих издавача Андрића, Дучића, Чоровића, Шантића... Библиотека „Савремених српских писаца” у издању „Народне просвете” оцењена је као један од најзначајнијих културних подухвата у прошлом веку. Десанка Максимовић је своју књижевну каријеру започела као преводилац дела Достојевског у „Народној просвети”, где је као преводилац радио и професор др Јован Максимовић, по којем се данас и назива награда Удружења преводилаца Србији.
Анатолиј је био по свему јединствен и његов живот тешко да би могао да стане у неколико романа, а умро је 1954. године у емиграцији, у далекој Венецуели – истиче адвокат Предраг Савић, пуномоћник фамилије Ивановић, чији потомци живе у Јужној Америци.
Анатолије је рођен 30. новембра (17. по старом календару) 1897. у Ростову на Дону, у аристократској породици Прицкер. Анатолијев отац Иван је био угледан индустријалац, издавач и штампар, кога су бољшевици ликвидирали на тај начин што су му главу потопили у растопљено штампарско олово. Учесници Октобарске револуције на суров начин убили су и Анатолијеву рођену сестру. Јавно негодовање и побуна становника из Ростова допринели су да бољшевици поштеде животе Анатолију и његовом старијем брату, који је у то време био универзитетски професор, познати математичар и физичар. Анатолије је 1918. са групом „белих” Руса емигрирао у Србију, а његов брат, који никада није преболео масакр ком је присуствовао, пропио се и убрзо преминуо.
Одмах по доласку у Србију, Анатолије је у Сомбору упознао прелепу Крунославу Шешевић, студенткињу, чија је фамилија у блиском рођачким везама са Гаврилом Принципом. Венчали су се марта 1922. Према породичном предању, којег се присећа Анатолијева унука Валерија Ивановић која данас живи у Венецуели, Крунослава је прихватила да се венча тек када је Анатолије Иванович Прицкер променио презиме у српско Ивановић и постао српски држављанин.
Фамилији Ивановић већ током окупације Немци су, осим имовине у Србији, одузели и све банкарске рачуне.
Анатолије Ивановић је преко нових власти безуспешно тражио накнаду ратне штете за своја предузећа, међу којима је био и „Дрвопродукт”. Остале су на стотине хиљада папира у архивима о његовом успешном финансијском пословању и добротворним акцијама, али је просто невероватно да су готово сви други трагови о његовом лику и делу „избрисани”, каже Предраг Савић. Анатолије је напустио Србију 1946. године, и поново постао емигрант. Проглашен је за ратног профитера и конфискована му је сва имовина.
Виши суд у Београду је закључио „да је Анатолију конфискована сва имовина супротно начелима правне државе и противно општеприхваћеним стандардима људских слобода и права”. Стога је Виши суд поништио све одлуке усмерене на одузимање имовине Анатолија Ивановића, који се никада није одрекао српског држављанства које му је указом доделио краљ Александар.
К. Р.
објављено: у Политици 21.04.2015
Нема коментара:
Постави коментар