 |
| Песник Александар Лукић, одговорни уредник БРАНИЧЕВА и директор пожаревачког Центра за културу, у Шпанији током лета 2010 са члановима фолклорне групе из Пожаревца. - На слици: са члановима фолклорног фестивала из других земаља |
Kako to sve mogu isti ljudi!? Pre desetak godina taj isti princ pesnika i predsednik Udruženja književnika Srbije (Za dva mandata primio je u Udruženje sve pismene izbeglice te je tako zauvek ovenčan slavom srpske književne majke!) misli da se getsimanski vrt zove gestimanski (Govor prenele Književne novine i Politika sa istom greškom.), tako piše i čita gestimanski. Šta je to lapsus lingve ili kardinalno neznanje? To je skandalozno neznanje za jednog pisca, pogotovo pobožnog! Na hiljadama stranica lepe i druge književnosti pisci se dotiču tog simbola izdaje zvanog Getsimanija! Ali naš M. B. to nije čitao – pozdravlja goste na Međunarodnom oktobarskom susretu pisaca i greši, kardinalno greši. Kasnije u svom humorističkom stilu pokušava da se “vadi” kao “tako narod govori”.
Prelistavajući kulturne stranice naših dnevnih novina pitao sam se: da li je moguće u bilo kojoj oblasti života napraviti nekakav elementarni red kad tog reda nema u kulturi? Kako je moguće uzimati ozbiljno parakulturne pojave kakvih su nam pune novine. Koje su to književne sudije koje su sve nas, nevine, osudile da čitavu deceniju čitamo nacionalistič ki šund, da dučićoide proglašavamo nezaobilaznim pesnicima, da pervertirane komunističke komesare gledamo kao borce za veru i krst časni. Koje su to zle prilike, koje to pomračenje svesti diktira ovoj kulturi da najniže karijerističke pobude proglašava nacionalnom žrtvom? Kako to sve mogu isti ljudi!? Populizam? Da li je populizam kad glavni urednik Nolita postane pesnik sa osnovnom školom – Orfej među šljivama? Da li je populizam kad isti taj urednik čuvenu biblioteku Metamorfoze preobrazi u Preobraž enje? Da li je populizam više od četristo književnih nagrada? Da li je populizam stotine i stotine kulturnih manifestacija po našoj sirotoj provinciji gde uvek isti ljudi muzu te uboge opštinske fondove kulture na istu foru: Imamo dobitnika te i te nagrade, on je slobodan samo ove nedelje… Da li je populizam kad jedan redovni profesor drži desetine i desetine tezgi širom zemlje pišući prozu, poeziju, kritike dnevne i celodnevne, eseje polugodišnje i godišnje, studije, sastavljajući najrazličitije antologije i zbornike: od ribolovnih do rokerskih? Da li je populizam kad za jednu književnu nagradu Bazarovo žensko pero konkuriše više od sedamdeset pisaca i to slabijeg pola.
Kako to sve mogu isti ljudi!? I onda kažu: niko ništa ne čita, pogotovo ne čita poeziju! Pa ko da je čita kad je naša savremena poezija – velika pometnja kriterijuma? Za našu savremenu poeziju je Vavilonska kula dečiji zamak u pesku. Pisati angažovanu poeziju o Titu i Revoluciji bilo je sveto pravilo uspeha – ulaznica za visoko pesničko društvo. Danas je to poezija bogotražitelna! Pisati aktuelnu poeziju o svakodnevnom životu, odapeti bilo kakvu socijalnu strunu bilo je u socijalizmu proglašavano reportažom ispod nivoa poezije. U razvijenom socijalizmu kakvom teži naše društvo socijalna književnost biće nemoguća, jer će naše društvo rešiti sve socijalne probleme, govorili su izumitelji socijalističkog estetizma. Poezija koja zaslužuje pažnju kulturne javnosti mora biti očišćena od životnih tegoba, mora biti sterilna kao dobra apoteka.
Videti više: http://www.hereticus.org/arhiva/2003-1/kako-to-sve-mogu-isti-ljudi.html
Prelistavajući kulturne stranice naših dnevnih novina pitao sam se: da li je moguće u bilo kojoj oblasti života napraviti nekakav elementarni red kad tog reda nema u kulturi? Kako je moguće uzimati ozbiljno parakulturne pojave kakvih su nam pune novine. Koje su to književne sudije koje su sve nas, nevine, osudile da čitavu deceniju čitamo nacionalistič ki šund, da dučićoide proglašavamo nezaobilaznim pesnicima, da pervertirane komunističke komesare gledamo kao borce za veru i krst časni. Koje su to zle prilike, koje to pomračenje svesti diktira ovoj kulturi da najniže karijerističke pobude proglašava nacionalnom žrtvom? Kako to sve mogu isti ljudi!? Populizam? Da li je populizam kad glavni urednik Nolita postane pesnik sa osnovnom školom – Orfej među šljivama? Da li je populizam kad isti taj urednik čuvenu biblioteku Metamorfoze preobrazi u Preobraž enje? Da li je populizam više od četristo književnih nagrada? Da li je populizam stotine i stotine kulturnih manifestacija po našoj sirotoj provinciji gde uvek isti ljudi muzu te uboge opštinske fondove kulture na istu foru: Imamo dobitnika te i te nagrade, on je slobodan samo ove nedelje… Da li je populizam kad jedan redovni profesor drži desetine i desetine tezgi širom zemlje pišući prozu, poeziju, kritike dnevne i celodnevne, eseje polugodišnje i godišnje, studije, sastavljajući najrazličitije antologije i zbornike: od ribolovnih do rokerskih? Da li je populizam kad za jednu književnu nagradu Bazarovo žensko pero konkuriše više od sedamdeset pisaca i to slabijeg pola.
Kako to sve mogu isti ljudi!? I onda kažu: niko ništa ne čita, pogotovo ne čita poeziju! Pa ko da je čita kad je naša savremena poezija – velika pometnja kriterijuma? Za našu savremenu poeziju je Vavilonska kula dečiji zamak u pesku. Pisati angažovanu poeziju o Titu i Revoluciji bilo je sveto pravilo uspeha – ulaznica za visoko pesničko društvo. Danas je to poezija bogotražitelna! Pisati aktuelnu poeziju o svakodnevnom životu, odapeti bilo kakvu socijalnu strunu bilo je u socijalizmu proglašavano reportažom ispod nivoa poezije. U razvijenom socijalizmu kakvom teži naše društvo socijalna književnost biće nemoguća, jer će naše društvo rešiti sve socijalne probleme, govorili su izumitelji socijalističkog estetizma. Poezija koja zaslužuje pažnju kulturne javnosti mora biti očišćena od životnih tegoba, mora biti sterilna kao dobra apoteka.
Videti više: http://www.hereticus.org/arhiva/2003-1/kako-to-sve-mogu-isti-ljudi.html
Нема коментара:
Постави коментар