 |
| Заштитни знак Заветина: Јединствено Сазвежђе |
Sve iskrice očiju veličanstvenih zverki donete vetrovima, slučajnih prolaznika ove sajber staze, postadoše mi nekako važne, dadoše mi snagu da pronađem i ohrabrim reči koje ponekad ne usuđujem se izgovoriti pred velikanima (on je još uvek prisutan, ali na zvezdama) i o velikanima kakav je, nesumnjivo, Vladislav Petković Dis. I neka to ne bude priča o Disu i njegovoj poeziji, neka ne bude ništa što iole nameće utisak izraza kritičkog osvrta, (jer ja nikada nisam ni učila, ni naučila kako se piše književni esej), neka to bude moj najličniji doživljaj, onaj zov koji probudiše Disove reči, u čije se kosmičke strune upletoh davno, što iz radoznalosti, što iz neke nepoznate potrebe gladi znanja nasušnog, onog nepojmljivog razumu, možda još uvek nedostižnog umu, jedne male bezobranice drznute da se umeša u kolo razigranih svetaca.
Ono što je mene privuklo Disu još od ranih dana svog detinjstva, jeste ushićenje avaturističkih trenutaka kada sam se šunjkala po dvorištu Narodnog muzeja u Čačku, prepuštena poznatom terenu svojih dečijih igara, pokušavajući da se probijem kroz masu gostiju pesničke manifestacije Disovog proleća, da bih čula stihove koji su u meni budili neki nepoznati skriveni svet vaseljenske poezije, svet tada još nenačetih ideja prolaznosti i večnosti. Netremice i radoznalo sam pokušavala da u liku Disa sa njegove biste pronađem izvor tih neuhvatljivih tonala koji odzvanjaju čudnim rezonancama u mojoj utrobi strahom neuhvaćenog trenutka nagoveštaja sopstvenog poimanja sveta i sebe. On je nemo iz bronze svoga lika govorio nešto brezama. Nisam ga mogla čuti. Izviraivala sam, sa strane Disove biste, poglede prema glumcima koji su iznova svake godine govorili poznate stihove Nirvane, Tamnice, Utopljenih duša, tražeći u njihovim očima, na njihovom licu, odblesak izgubljenog vremena u prolaznosti stvari, kojeg nisam ni bila svesna, ali sam nešto neshvatljivo tražila u odrazima. Nisam to neuhvatljivo ni na njihovim licima pronašla, tada još uvek neprisutna u trenutnom valu reči koje je valjao nepoznata osećanja, nepoznate sumnje i nagoveštaje bura, osim u trenutku svog iskrenog doživljaja šuma breza na prolećnom povetarcu i ništa više. A to sećanje je ispalo mnogo više od tadašnjih nastojanja da naslutim dubine pesnikovih izvora. Sećanje na šum breza koje zaustavljaju krv u žilama na trenutak, koje ga zgušnjavaju u osećaj nekog veličanstva kosmičke naslućenosti nepoznatih utopljenih duša u našem biću, koje su strpljivo čekale da ih pronađemo koju godinu kasnije, i koje čekaju da ih prepoznamo i danas danji, s poštovanjem tragizma sudbine naših predaka, čija krv teče našim žilama, kao tajna šaputavih breza, otkrivena jednog slučajno doletelog proleća...
Ono što je mene privuklo Disu još od ranih dana svog detinjstva, jeste ushićenje avaturističkih trenutaka kada sam se šunjkala po dvorištu Narodnog muzeja u Čačku, prepuštena poznatom terenu svojih dečijih igara, pokušavajući da se probijem kroz masu gostiju pesničke manifestacije Disovog proleća, da bih čula stihove koji su u meni budili neki nepoznati skriveni svet vaseljenske poezije, svet tada još nenačetih ideja prolaznosti i večnosti. Netremice i radoznalo sam pokušavala da u liku Disa sa njegove biste pronađem izvor tih neuhvatljivih tonala koji odzvanjaju čudnim rezonancama u mojoj utrobi strahom neuhvaćenog trenutka nagoveštaja sopstvenog poimanja sveta i sebe. On je nemo iz bronze svoga lika govorio nešto brezama. Nisam ga mogla čuti. Izviraivala sam, sa strane Disove biste, poglede prema glumcima koji su iznova svake godine govorili poznate stihove Nirvane, Tamnice, Utopljenih duša, tražeći u njihovim očima, na njihovom licu, odblesak izgubljenog vremena u prolaznosti stvari, kojeg nisam ni bila svesna, ali sam nešto neshvatljivo tražila u odrazima. Nisam to neuhvatljivo ni na njihovim licima pronašla, tada još uvek neprisutna u trenutnom valu reči koje je valjao nepoznata osećanja, nepoznate sumnje i nagoveštaje bura, osim u trenutku svog iskrenog doživljaja šuma breza na prolećnom povetarcu i ništa više. A to sećanje je ispalo mnogo više od tadašnjih nastojanja da naslutim dubine pesnikovih izvora. Sećanje na šum breza koje zaustavljaju krv u žilama na trenutak, koje ga zgušnjavaju u osećaj nekog veličanstva kosmičke naslućenosti nepoznatih utopljenih duša u našem biću, koje su strpljivo čekale da ih pronađemo koju godinu kasnije, i koje čekaju da ih prepoznamo i danas danji, s poštovanjem tragizma sudbine naših predaka, čija krv teče našim žilama, kao tajna šaputavih breza, otkrivena jednog slučajno doletelog proleća...
Autor : Sfinga
Нема коментара:
Постави коментар