 |
| М. А. Ивков |
....То најбоље показује раздобље комунистичке владавине у Југославији и Србији.
Комунисти су још за време грађанског рата вршили ликвидације грађанских интелектуалаца, видећи у њима своје најогорченије непријатеље, способне да разобличе њихову идеологију и политичку праксу. Те ликвидације постале су масовне и систематске одмах након тзв. ослобођења, тако да је Србија остала без интелигенције. Један њен део је побијен, или је завршио у тамницама, лишен грађанских права и тзв. српске националне части, што је значило одузимање имовине и онемогућавање учешћа у јавном животу. Велик део је емигрирао и више се никад није вратио у опустошену отаџбину. А они који су избегли санкције, добровољно су се уклонили „с очију“ новој власти, не желећи да се стави у њену службу, срећни што су избегли оно најгоре.
Као и све раније власти, и комунисти су добро знали да, противно својем јавном декларисању, без интелектуалаца и образованих људи нема управљања државом и да необразовани не могу заменити побијене, прогнане или ућуткане интелектуалце. Да ће државом владати радници и нешколовани пролетери, била је само прича за народ. Комунистички режим је „испод жита“ све чинио да у своје редове увуче бар део грађанских интелектуалаца и да их преобрати у заговорнике Марксове и Лењинове идеологије, односно у пропагаторе комунистичке диктатуре. „Конвертити“ су, заузврат, од режима добијали различите привилегије – почев од „тачкица“ за храну, огрев, одећу, па до добрих хонорара, радних места и станова, функционерских положаја, високих признања и слично.
Судбину „конвертита“ можда најбоље показује пример књижевника и угледног интелектуалца, потоњег нобеловца, Иве Андрића. За разлику од левичара Крлеже, Андрић је био грађански оријентисан интелектуалац, антикомуниста и високи чиновник Краљевине Југославије. 1942. године упутио је писмо Дражи Михаиловићу, у којем од њега тражи да се оштрије обрачуна с комунистима. Само две године касније, будућег нобеловца срећемо како по читавој Југославији агитује за комунистички режим и убеђује народ у „исправност Титовог и Стаљиновог пута“. Заузврат, Андрић је постао председник Савеза књижевника Југославије, одликован је Орденом заслуга за народ и уживао је све привилегије које су имали високи режимски функционери. Још увек је непознато да ли је на Андрића вршен притисак да „окрене ћурак наопако“, или је он сам проценио да је пробитачније бити на страни победника, што је јавно признао његов колега по перу Вељко Петровић.
„Преузимање“ грађанских интелектуалаца ипак је било само нужно зло. Режим вероватно никад није до краја поверовао у лојалност „конвертита“ и помало је, нажалост без разлога, зазирао од њих. Због тога је изградио стратегију стварања сопствених интелектуалаца, које је школовао и обликовао од малих ногу. Та стратегија показала се као далековида и веома делотворна. Тако се већ крајем педесетих и почетком шездесетих година на јавној сцени појављују млади, школовани интелектуалци (Милан Вукос, Првослав Ралић, Брана Милошевић, да поменем само неке), који на стручном, а не само на идеолошком плану, могу равноправно да се носе и са најсложенијим теоријским проблемима социологије, филозофије, уметности.
Видети више : http://novaaltera.blogspot.com/2011/05/marinko-arsic-ivkov-intelektualci.html
Нема коментара:
Постави коментар